О поезији и здрављу
ДР РАДМИЛА ШЕХИЋ

Др Радмила Шехић, доктор медицине и специјалиста Опште медицине, дугогодишњи лекар у Заводу за ургентну медицину у Београду добила је више значајних признања за свој литерарни рад, па нас је на почетку разговора занимало како је успела да се уз тако одговоран посао, као што је рад у Хитној помоћи, посвети и писању.

– У Завод за ургентну медицину Београд сам дошла марта 1983. године. За мене је рад у таквој служби био посебан изазов. Нема младог лекара који се не би опробао на таквом пољу медицинског деловања, нарочито што то подразумева брзину доношења одлука, менталну и физичку свежину, висок степен толеранције и саосећајности, сарадњу и поштовање колективног духа. Скоро сва тешка стања и обољења виде се и детектују прво у Хитној помоћи. Стрес је неминован на оваквом послу, јер је то први сусрет оболелог са лекаром и отуда је одговорност већа. Увек сам се руководила мишљу и спознајом да је права помоћ она која стигне одмах а не са задршком. Немогуће је описати снагу среће када видите да сте некоме помогли или спасили живот, као ни осећај потонућа при губитку особе за чији сте се живот борили и уложили велики напор да успете у спасавању. Ту сам остала до краја радног века, готово пуних 40 година, што је преседан, нарочито због тога што сам непрестано била у контакту са оболелима, повређенима или на било који начин угроженим људима. Такав однос према тешком послу је из мене изнедрио оно што је од ране младости постојало, па се под датим околностима само појачавало. Почела сам да стварам, готово „поплавно“, поезију која је сама нашла смер ка поезији за децу. Јасно је било да се спојила душа лекара са духом песника на најбољи могући начин по мене.

Када сте почели да се бавите писањем?

Склоност ка посебном писаном изражавању сам показала у осмогодишњој школи када су неки моји писани радови читани по одељењима. У гимназији сам наставила да негујем дар лакоће у усменом и писаном изражавању. За причу о „Кутији за ципеле“, добила сам школску награду, књигу Десанке Максимовић са посветом и печатом школе. Мислила сам да је то одредило мој даљи животни пут, али није. Чекало је своје сазревање и право време у годинама које су долазиле.

Оснивач сте и први председник Удружења лекара писаца „Видар“, пишете поезију за децу и објавили сте већ осам књига, а у томе вас подржава и  супруг који је такође лекар?

Ја сам иницијатор и оснивач Удружења лекара писаца “Видар“ које је формирано 23. 9. 2013. Та идеја је дуго сазревала у мени и на подстрек мога супруга др Сеада Шехића, такође лекара Хитне помоћи, охрабрила сам се и покренула у живот такву идеју. Одмах нам се прикључило још шест лекара који су са мном чинили оснивачко језгро Удружења и на Оснивачкој скупштини сам изабрана за прву председницу удружења, а на том месту сам остала четири године. Наше удружење је јединствено и окупља лекаре писце из Србије, окружења и целог света, а многи наши чланови су велика књижевна имена позната широм планете. Проширили смо своју делатност на просветитељску (посећујући школе и организујући литерарне часове) и хуманитарну, подржавајући и помажући угрожене или на ма који начин осетљиве категорије друштва стриктно се држећи подизања нивоа љубави ка лепој писаној и изговореној речи, а тиме и порасту опште културе. Жеља нам је да се осветле танани простори душе и да се доспе на најудаљенија места. Однедавно присно сарађујемо са Театром пезије из Аустралије и штампана је антологија аустралијско-српске поезије.

 

Пише Наташа Ускоковић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању