Оснивач састава Драган Ђорђевић, свестрани музичар, песник и професор књижевности, осмислио је несвакидашњи начин на који је спојио традицију и савременост, што публика са одушевљењем прихвата. Готово све песме са првог албума су хитови, што не чуди: свој узбудљиви петоструки живот овај аутор преточио је у брзе, озбиљне и снажне нумере које изводе „паклени музичари“ ове београдске групе
Пише Срђан Јокановић
О групи коју је основао пре шест година каже:
– „Ромор“ ништа није узео олако, „Ромор“ је све досмислио, „Ромор“ је боца која је одлежала.
О првом албуму „Живот након јутарњег програма“, објављеном у издању „Контре“ крајем прошле године:
– Он није окренут прошлости, врло мало намигује будућности, а јесте један стварносни албум.
И на крају – о себи:
– У неком смислу јесам фрик. Имам неке своје технике живота које нису типичне. Званично сам професор књижевности у средњој школи, али вероватно мораш да имаш кврц у глави па да, као ја, живиш троструки живот последњих двадесет година, без дрога и алкохола и било каквих адитива. Не живим као хипик, одувек сам зарађеним новцем куповао себи мир, тишину и време за уметност од које живим. Вероватно све то заједно чини мој живот аутентичним.
Бисерни низ песама које нам је представио последњих годину дана („Купање“, „Чекање“, „Желудац“, „Јетра“, „Гитаре“, „Усер“, „Скулптуре“ или две нове „Камиона“ и „Ногама у глави“, које најављују следећи албум) говори нешто друго, да је Ђорђевић суперталентовани писац и музичар који воли да се препусти филозофији, шизоанализи, размишљању, и чињеница је да из његовог компликованог живота излазе једноставне песме снажног ритма и значења. У ствари, то је само почетак невероватне животне приче Драгана Ђорђевића, писца, читача и музичара коју је преточио у своје песме, концерте, књиге, есеје и ауторске текстове.
Живот на дугом штапу
Без икакве рекламе, песме са првог албума групе Ромор освајају клубове и мање дворане, док публика ужива у енергичним наступима групе, која има само два класична инструмента – бас гитару и бубњеве. Све друго су традиционални инструменти попут кавала, тамбуре, фруле, које Ромор ојачава електронском подлогом и зачињава Драгановим кратким хаику-текстовима.
А Драган је у томе мајстор. Одрастао уз хип-хоп музику, делује као да је докучио све њене тајне, добре и лоше стране. Посветио јој је и књигу „Мала црна музика – хип-хоп нација, национална историја, држава и њени непријатељи“ (Карпос 2016), коју је, како каже, писао дванаест година. Својој другој страсти, књижевности, посветио је још две књиге које је такође писао годинама: „Марсел и Пруст: безгрешне ћелијске деобе“ (КЦНС 2017) и „Голи живот књижевног југословенства“ (Службени гласник 2020). Неки делови тих књига наљутили су умишљени део јавности.
Признаје да му је музика спас, терапија и прилика за бекство из усамљеничке уметности као што је писање књига. Она му дозвољава да са „ја“ пређе на „ми“. Увек истиче „да смо Ромор сви ми у групи“, са великом захвалношћу говори о музичарима који су кроз састав прошли, дали му печат (попут Андреја Лукмана или Слободана Штрумбергера), али док су они отишли неким својим путевима и стазама духовности, други нису издржали строге захтеве које Драган поставља пред себе и сараднике:
– Ту заправо нема много филозофије. На крају крајева све је то поп, али и он тражи паклене музичаре. Многи су одустајали јер нису имали потребну дисциплину, нису желели да вежбају, да раде. Резултати таквог приступа су по правилу мршави, а о уметности је тешко говорити. Уметност тражи дисциплину и спартанство. Сваки члан групе има неки посао ван „Ромора“ и то је оно што омогућава посвећен рад. Јер ако се само живи од овога, брзо почиње да се од музике тражи фискални рачун, што је лоше. Новац јесте важан, али му треба наћи место у уметничком процесу. Без те одлуке, он је у стању да убије сваку страст и сваку креативност. Многи би хтели да за неколико дана добију од музике све. Нама у Ромору је ипак важно да песме одлеже, да размишљамо о њиховој естетици, смисловима, да их не поливамо небитним тоновима и речима. Лично, све што сам до сада радио планирао сам дуго, као партију шаха. То је као нека моја техника живота и рада: да је све на дугом штапу, да је мат тек у петом потезу.
Љубав је преварна реч
Назив албума, ЖИВОТ НАКОН ЈУТАРЊЕГ ПРОГРАМА, посвећен је лажној слици стварности коју нуде медији, а прави пример су јутарњи ТВ програми у којима нас увек насмејани водитељи уче здрављу, саветују како да живимо и будемо позитивни, а Драган Ђорђевић се пита: шта када се камере угасе и осмеси са белим зубима нестану? Јесмо ли и даље здрави и позитивни? Своје велико читалачко искуство сажео је у неколико стихова песме „Здравље“, која је прва настала, пре шест година, много пре „Констракте“ и њене евровизијске хигијена тела и душе.
– Та песма је суштина моје књиге „Марсел и Пруст“ коју сам непосредно пре тога објавио и где размишљам о томе како је здравље празно и непопуларно, а болест заправо продуктивна ствар. Сузан Зонтаг је имала феноменалну књигу „Болест као метафора“, у којој сам се први пут срео са културолошким погледима на болест, конкретно на туберкулозу. То ме је навело да напишем текст о томе шта је туберкулоза дала човечанству. А дала је много. Целу једну књижевност, целу сликарску епоху, летњи, зимски туризам… Иронија судбине је да је човек оболео од туберкулозе последње дане живота живео пуним плућима чекајући неумитни крај. Исто је било са сидом. Па и Бокачо се бавио кугом на тај начин. Болести у човеку развијају инстинкте – остало ти је још толико, када ћеш ако не сада? Страх од болести заправо активира животне сокове. Мислим да болест, губитке и несрећу треба пригрлити и разумети све оно ново што се добило из свега тога.
Драган се често позива на писце и цитира њихове мисли и реченице. Тврди да читање није његова љубав, већ „неуротична потреба“.
– Питајте моју жену, потврдиће вам баш ту „дијагнозу“ – додаје озбиљно. – Од када знам за себе био сам слаб према музици и према писаној речи. Прву плочу коју сам са четири године тражио од оца била је „Мотори“ групе „Дивље јагоде“. Падао сам на колена док сам је слушао и правио се као да имам гитару у рукама. Гитару ћу потом и добити, као поклон од ујака, али сам научио да свирам тек у седмом разреду основне школе. Шта је мене водило ка тој музици? Свакако не љубав, шта год та реч означавала. То тек није јасно четворогодишњем детету. Пре бих рекао да је то нека уписана, урођена потреба.
Исто је било и са књигама, које је, како каже, гутао.
– Врхунац мог читалач метаболизма био је 350 страна дневно, а када је та неуроза претила да се угаси услед окончања пројеката на којима сам радио, као очајник сам посегнуо за свим могућим сабраним делима која сам могао да нађем. И тада сам запео код Пруста. Јако ме је нервирао, та његова прича о болесном елитисти, туберкулозном типу. Иронично, касније, када сам почео да пишем о њему, и то са намером да га „повредим“; оболео сам прустовски – од астме!
Једна сушна година
А болест је морала неког тренутка да наступи јер, како сам признаје, „од двадесете године живим троструки живот“:
– Живео сам и живим веома есктремно. Студирао сам и истовремено наступао по неколико пута недељно, до пет ујутру, а преко дана радио и још неке послове, као колпортер, магационер, новинар, шта год је било потребно. У једном тренутку се све свело на музику и књижевност, а онда је дошао брак, дете, посао у школи док писање и свирање нису престајали. Схватим да сам за те две деценије све болести и грипове прегурао на сцени, да нисам спавао двадесет година. Када сам у једном тренутку, око 2016. године, престао да наступам, као да су све болести нагрнуле. Нестао је адреналин из мог организма, остала је шупљина и њу су испуниле болести. Сећам се да више нисам могао да похватам код ког доктора и накоји преглед треба да идем. Нисам сигуран да је све то било сводиво на хипохондрију…
Чим се вратио музици и пронашао нови баланс у свом петоструком животу, Драган је опет постао онај стари, само бољи, „верзија 24“ самог себе.
– Музика ми је омогућила да магистрирам и докторирам. Понекад сам пет дана недељно наступао што у Београду што изван њега, изван Србије, а писао буквално по хотелским собама. Не смем ни да посмислим како би изгледало да се вратим у то време. Сећам се једне сушне године у наступима коју сам искористио за нешто темељнији рад у библиотеци Музеја савремене уметности и Народној библиотеци. И то је било све што се тиче мира и нормалног рада.
У последње време, међутим, опет се нешто променило. Свестан своје тврдње да „ако хоћеш добро да пишеш, мораш много да читаш“, Драган признаје:
– Последњих годину и по дана значајно заглупљујем, јер више ништа не читам. Готово ништа. Недавно сам прочитао „Разговоре са Кочом Поповићем“ и то је отприлике то. Музика је преузела примат у мом животу, јер више не могу психофизички да гурам петоструки живот.
Звучи као да сада у музици жели да остави неколико значајних дела, као што је то учинио у књижевности.
– Глупост је толико устрептала и надула се као жаба да је све теже представити било који облик ерудиције и памети – каже Ђорђевић. – Са појавом короне су сви добили став и проговорили, а ја сам заћутао да би потом почео више да певам него да причам и пишем.
Неће му, изгледа, бити лако ни да пева у таквом окружењу:
– Савремена музика се много подсмева и зато те песме не трају дуго. Нове генерације имају све мање озбиљности. Од малих ногу уче да се не смеју целим бићем, већ да се смеју оштећено, као циници, да се подсмевају, све им је спрдња. Мени није до тога, али се не одричем духовитости. Важно ми је да будемо озбиљни, разложни, да укинемо фазоне ради фазона. Можда је ово што стварамо само музика која је у складу са одређеним, зрелим годинама, у којима се налазимо и ја и другари из „Ромора“!
Народ је ту, поред нас
Овај професор књижевности у једној београдској гимназији верује у бесплатно образовање, како каже, нема „ученике-клијенте“ и не држи часове ван школе, све што зна дели са својим ученицима у настави. Несвакидашње говори о сличностима наизглед неспојивих албума „Сунчана страна улице“ групе „Азра“ и „Страх од црне планете“ састава „Паблик Енеми“; први концерт у његовом животу био је концерт Рамба Амадеуса у КСТ-у. Говори о утицају македонског етно састава „Анастасија“ на његово схватање музике и како је „Ромор“ резултат таквог размишљања. Драган чак и свира на ручно прављеној македонској бас-тамбури браће Гијевски из Сопља, на којој су одсвиране и композиције „Анастасије“.
– Тешко је наћи музичаре који желе да експериментишу са традиционалном музиком. Ми је спајамо са електронским матрицама јер је то једини начин да се ти традиционални инструменти и музика догоде у великим просторима. Посебан проблем наших етно-група су и текстови песама, ту сви падају. Мени није свеједно шта певам, а временоом сам схватио да је узор онога што радимо заправо ребетико, музички феномен у грчкој музици између два светска рата. Ребетико су изводили прашњави улични свирачи, са бузукијем на леђима, а у својим песмама су опевали своје декадентне авантуре и коментарисали стање у друштву, због чега су неретко хапшени. „Ромор“ се у готово сваком смислу препознаје у тој традицији. У нашој етно музици недостаје заправо жеља, идеја да се напусте религијске и националистичке фикције. Потребно је да се све то пусти низ воду и да се музика окрене савремености. Необично је много младунаца и младуница који на задовољство црквених отаца и Државе певају о неким староставним темама, без свести о томе да је народ о ком певају ту пред њима, да је жив, да у овом времену има неке специфичне муке и дилеме. Ако је заиста истина да се том народу изнова и изнова догађа мука из XIV или XIX века, онда смо у великом проблему.
„Ромор“ јесте отклон од прошлости. „На крају крајева прошлости је у нашим животима и превише! За промену бисмо могли да погледамо стварности у очи. И да коначно намигнемо будућности!“, додаје Драган Ђорђевић:
– Актуелна политика је у потпуности отела младе. Страшно је колико је мало младих који у овом друштву представљају неку алтернативу, колико мало њих има потребу да изрази своје погледе, а не погледе естаблишмента друштва у коме живе. Послушно репродукују антисистем вредности који сада влада, батргају се по некој неиспитаној прошлости, олако певају и о Богу и о традицији.