Драган је доктор за комбајне

Пре три деценије по завршетку средње машинске школе стекао је звање „механичар пољопривредних машина” и од тада се бави оправкама и одржавањем свега што се нађе у сеоском дворишту и има мотор. Плус прикључне машине

Kада је зашкрипала метална капија на кући Срђана Миличевића у селу Бољевци у Срему било је око пет поподне. Иако је дан увелико одмакао температура се није предавала. Тридесет четири у хладу је значило да на црвеном лиму на комбајну, где је Драган Радовановић нешто мајсторисао и сунце још немилосрдно пекло, мора да је бар десетак степени више. Тек на тренутак подиже главу, колико да отпоздрави, па уз извињење настави јер, како рече, сад није добар тренутак да направи паузу. Погнут, у неприродном положају, још који минут је нешто радио, а онда се лагано исправи, надланицом обриса зној са чела, па махну. – Хајде, пењи се, да видиш како је горе- рече и показа на узане металне мердевине. Шкрипи метално стубиште, увија се лим под ногама, клизе ноге. – Седи на тај испуст- климну главом ка малом проширењу поред њега. – Руке су ми од уља и масти, као што видиш до лаката, да се не поздрављамо.

Наставак можете прочитати у броју 3108.