Зашто је смењен Јовица Станишић? Kако су Британци створили и водили ЈУЛ? Шта се десило 4. а шта 6. октобра 2000. године? О чему је премијер Ђинђић разговарао са врхом Службе непосредно пред атентат? Шта се десило у Македонији током избора и откуд БИА у Собрању? Како случај „Ибарска магистрала“ и убиства Ивана Стамболића и Славка Ћурувије изгледају из угла професионалца запосленог у државној безбедности? Ово су само нека од питања на које је одговоре дао Горан Живаљевић (56) у књизи „Служба“ објављеној пре две године.
Живаљевић је завршио Вишу школу унутрашњих послова у Земуну и Факултет безбедности у Скопљу. Од 1988. до 2018. радио је у полицији и БИА где је током 2003. и 2004. обављао и функцију заменика директора. Био је представник наше службе безбедности у Македонији и Хрватској и саветник у Амбасади Србије у Сарајеву.
Сада је написао и објавио наставак „Службе“, такође у издању „Лагуне“, која наставља са занимљивим разоткривањем успеха и неуспеха агенције у којој је радио. Његова жеља је, каже, истина, а циљ да државна безбедност почне да штити државу од опасности, а не власт од опозиције и грађана о чему, поред осталог, прича и у разговору за „Илустровану Политику“ који је пред вама.
Који је био мотив да напишете прву, па онда још једну књигу под називом „Служба“?
– Мотива је неколико. На првом месту, нисам се мирио са сликом те службе у српској јавности. Уз све грешке и тешко бреме прошлости, служба мог времена није била легло криминала, нити су ти људи били гомила острашћених лудака који спроводе терор и мрзе сваки напредак. Моје намере не иду толико далеко да ћу се ја овим књигама представити као доносилац непобитних истина или писац историје, али зашто не чути другу страну и то баш из те „проблематичне“ службе, па на крају и започети дијалог који је нопходан за здраво друштво.
Јесте ли морали некоме у својој бившој фирми да дате рукопис на увид, због осетљивости теме, или сте и сами имали врсту аутоцензуре? Постоје ли забрањене теме за изношење у јавност некадашњих припадника Државне безбедности?
– Дозволу нисам тражио, а и да јесам, не верујем да бих је добио. Ослонио сам се на свој дубоки осећај да не желим нанети штету својој земљи и служби у којој сам провео тридесет година, као и на то да врло добро знам где је та граница. Хтео сам да напишем добронамерне књиге, при чему под том добронамерношћу подразумевам и приче о грешкама, јер ништа нас тако добро не опомиње и не учи, колико заблуде, грешке и погрешно усмерене страсти неких претходних генерација.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању