Таман по мери. Тако би у најкраћем могли да се сажму одговори мештана Буковца на питање како је живети у овом месту, шта има, а шта фали, чиме могу да се похвале када им намерник ненајављен наиђе.
Ушушкано на северним обронцима Фрушке горе, са око четири хиљаде житеља, успешно је одолевало изазовима које је нудила близина града. Пре свега да напусте домове и оду преко Дунава у оближњи Нови Сад. Што неко рече, гради им је ту, под ногом, ако којим случајем затаји превоз, или се из било ког разлога “точковима” не множе, лако је допешачити до Новог Сада. Само три километра је до Петроварадина, па преко моста и – ето вароши. Неко би казао, па то је готово предграђе негдашње Неопланте.
А намернику ће мештани рећи и то да су задовољни што до њиховог села саобраћа градски аутобус, похвалиће се да у просеку домаћинства имају по троје деце, да чувају традицију предака који су овде стигли, према историјским изворима још у 16. веку. Пун им је вртић, пуна школа, јер у односу на број становника, малишани заузимају завидну цифру. Има их око осам стотина.
Похвалиће се домаћини и податком да је њихова инфраструктура међу најбоље урађеним пројектима на читавој територији Војводине, казаће и да припадају Јужнобачком округу иако се налазе на десној обали Дунава. Повешће госта и до Цркве Вазнесења Господњег, светиње старе више од два века са прелепим, вредним иконостасом.
Следећа дестинација на коју ће да поведу госта јесте кућа знамените песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. Рођена је овде, како на табли постављеној на кући пише, 5. априла 1828, а могу да се нађу и подаци да је то било у јулу те године. Но како год, важно је да се кућа одржава и да је под заштитом државе.
Имају Буковчани бицикле, њима се иде од куће до куће, до школе, продавнице, цркве, али немају бициклистичке стазе, па је то једна од ствари коју подвлаче као потребу. И док деца и старији возе по селу обичне бицикле, они млађи одлучили су једног дана да ураде трасу за планински и екстремни бициклизам. Постали су тако једини на Фрушкој гори који имају овакав терен.
Има ту још неких детаља у месту које би требало видети и о њима нешто чути, има и у околини места које треба посетити, али да би ова репортажа била комплетна домаћини кажу да мора да се оде на прелепи видиковац изнад Буковца. Не само због очаравајућег погледа, већ и због необичне скулптуре. Ту је, наиме, крајем септембра прошле године новосадски вајар и сликар Душан Савковић, од секундарних сировина сакупљених на Фрушкој гори направио скулптуру и назвао је “Држи ме за руку”.
Пише О. Радуловић
Фотографије Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању