У данима након антисемитског напада на плажи Бонди у Аустралији, у којем је погинуло 15 људи, спомен-обележје се брзо испунило свећама, плишаним играчкама, писаним порукама и хиљадама, можда чак и милионима цветова.
Такви спонтани споменици се обично уклањају, а њихов садржај тихо одлаже. Али, виши кустос Јеврејског музеја у Сиднеју, Шенон Бидерман, и јеврејска уметница Нина Санадзе виделе су прилику да овековече букете, чак и док су им латице бледеле и распадале се. Сваки цвет је сакупљен са места – до сада више од три тоне а број расте – да би се претворио у уметничка дела у знак сећања на најсмртоносније масовно убиство у Аустралији у скоро 30 година.
Иако су власти сада званично затвориле спомен-обележје, цвеће се и даље полаже.
– Идемо тамо, сакупљамо свеже и чувамо га – каже Санадзе и истиче да се ништа не баца, укључујући лишће и семе.
Сушење и складиштење брзо пропадајућег цвећа био је огроман логистички подухват. Музеј је обезбедио складишни простор и камионе за транспорт биљака у великим црним пластичним кесама, за које је Санадзе рекла да „изгледају као вреће за тела“. Више од 100 волонтера је од тада помогло у сушењу цвећа, пеглајући га између марамица пре него што га сортирају „латицу по латицу, боју по боју“, додала је.
Уметница је такође сарађивала са професионалним цвећарима како би идентификовала различите врсте биљака.
– Неко цвеће добро задржава боју и лепо изгледа када се осуши, а неко изгледа смеђе. Али све је то део приче – каже.
Бол због трагедије, која се десила 14. децембра прошле године, још увек је јак међу волонтерима, од којих многи потичу из јеврејске заједнице Сиднеја коју чини око 44.000 људи. Пројекат се, међутим, показао терапеутским за многе – укључујући и саму Санадзе.
– Искрено, уопште не говоримо о нападу. Само говоримо о цвећу – каже уметница, која живи у Мелбурну, али је провела недеље у складишту у Сиднеју надгледајући волонтере који су дошли да помогну. – Понекад људи само плачу или падну у загрљај сломљеног срца.
– Осетила сам висцерални бес – прича о својој реакцији на трагедију, коју Аустралија прогласила Националним даном жалости. – Али рад са цвећем ме је поново омекшао и омекшао моје срце. На тај начин ми је помогао да обрадим свој бес. Не могу себи да приуштим да се распаднем. Мислим, да чим седнем, зато што сам исцрпљена, или се осећам јако узнемирено, не могу да устанем са кауча. Зато ми је то помогло да наставим.
Како су радови на очувању и сортирању завршени крајем јануара, пажња Санадзеове сада мора да се усмери на уметничка питања. Добила је годину дана да заврши радове пре поновног отварања Јеврејског музеја у Сиднеју, који тренутно пролази кроз велику реконструкцију и проширење.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању