Оно што је почело као мали виноградски конак, под рукама заљубљеног уметника прерасло је у надреални лавиринт од 36 кула, посвећен његовој супрузи Илони. То је споменик једној непоколебљивој љубави која нас подсећа да се највећи подвизи не праве у ратовима, већ у тишини стварања за некога кога волимо, зато је и назван Мађарски Таџ Махал. Ову несвакидашњу причу доноси нам Драгана Поповић, мастер економије којој су путовања са породицом највећа животна пасија. Као мајка троје деце, она кроз њихове школске саставе у којима поносно описују пределе које су обишли, проналази потврду да труд око сваког километра има смисла. Инспирисана некадашњим обичајем развијања фотографија, Драгана је своје породичне успомене и открића преточила у дигитални албум на инстаграм профилу @bellagaga, где другима несебично отвара врата нових предела и прича.
Одмах на почеку сте нам признали да љубав према путовањима није случајна?
– Љубав према естетици и детаљима увек ме је гурала ка истраживању, а лета проведена са баком у Игалу учинила су да дестинације близу мора заувек буду мој извор инспирације. Како ми је друга бака живела у Бечу, и љубав према метрополама Европе, ван летњег распуста, је расла. Породица у којој сам одрасла, са честим одласцима на село код родбине, научила ме је да уживам у причама старијих, што и данас чиним на путовањима, радо се упуштам у разговор са локалцима, а супруг, у истом расположењу, често се спријатељи са њима, чинећи свако путовање још богатијим и топлијим. Ово често буде смешно нашој деци јер то споразумевање буде и рукама и ногама, јер нисмо баш полиглоте.
Како је започела сарадња са агенцијом Star Tours и којим путем вас је одвело то ваше прво самостално истраживање Мађарске?
– Агенција је приметила моју страст према путовањима и тако је започела наша сарадња. Моје прво путовање са њима, а уједно и прво без породице био је Балатон. Балатон је језеро нестварно млечно зелене боје у Мађарској. Морам признати да сам кренула првенствено због фестивала лаванде, где поља цветају у љубичастим таласима и мириси испуњавају ваздух, али оно што ме је потпуно освојило био је један замак у граду Секешфехервар (у преводу на српски: бели замак са престолом, престоно место крунисања мађарских краљева, колоквијано Стони Београд). Име града сам једва успела да изговорим, па сам га у шали звала нашим домаћим именом – Стони Београд. И тако сам открила свој „други Београд”, а остало ми је још 15 Београда да посетим на свету.
Шта је био ваш први утисак, какав је поменути град?
– Град Секешфехервар је изненађујуће шармантан, уске улице са старим кућама, мириси свеже печеног хлеба и кафе који су нас дочекали раним јутром, а саме улице ме подсетиле на Сремске Карловце својим шармом и мирном атмосфером. Док сам шетала тим улицама, осећала сам се као да корачам кроз историју, окружена детаљима који причају причу о вековима прошлих живота и као припрема за улазак у замак из бајки о принцезама.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању