Филмска звезда из Хонг Конга опчинила је Локарно. Неколико дана и вечери су у овом швајцарском граду, где се одржавао чувени међународни филмски фестивал, дефиловали обожаваоци Џекија Чена, вребајући прилику да га усликају или истакну транспаренте са различитим порукама љубави упућеним овом јунаку акционих филмова и комедија који је успео чак и у Холивуду.
Просечном Европљанину је то, можда, изненађење, али Џеки Чен има верну армију обожавалаца који чине неки сасвим други свет од овог нашег. Наравно, претежно су то људи из Азије, па и Африке, али могли смо да видимо и западњаке у реду који је формиран испред биоскопа “Рекс” оног дана када је глумац ту требало да одржи јавни интервју чији домаћин је био лично усхићени Ђона Назара, уметнички директор и селектор фестивала! Назара је до сада написао три књиге посвећене кинематографији Хонг Конга и упознавање са Ченом и за њега је било остваривање једног недостижног сна.
„Режисер, продуцент, глумац, сценариста, кореограф, певач, спортиста и каскадер – Џеки Чен је кључна фигура у савременом азијском филму и особа чији је утицај изменио правила холивудске кинематографије”, објаснио је Назара своје виђење стваралаштва човека пред собом.
Вече пре тога на великој позорници на Пјаца Гранде, испред џиновског биоскопског платна, Чен је добио почасног Златног леопарда за целокупну досадашњу каријеру која траје већ шездесет и четири године. И на том месту, никада раније нисмо видели толику количину обожавалаца који само што нису заплакали од среће када им се глумац обратио.
Од “бона сера” до “ти амо”
Неки су носили мајице са натписом „Волим Џекија Чена“, док су други држали ручно нацртане панде (очигледно су волели цртаће из серијала “Кунг фу панда” где је Џеки позајмио глас једном од јунака) и копије његових филмова. Раније тог поподнева фестивал је послао упозорење организацији и обезбеђењу упозоравајући на високу посећеност догађаја која се очекује.
То упозорење је вероватно имало везе са пројекцијом једног од два Ченова филма која су приказана на фестивалу, као илустрација његове каријере. То је био “Пројекат А” с почетка осамдесетих година прошлог века. Оно што се дешавало око те пројекције вероватно је био разлог да челници фестивала пошаљу оно упозорење. Обожаваоци су га опседали чим је сишао са бине биоскопа. Многи родитељи су предавали своје малу децу глумцу да се фотографишу, док су се други гледаоци пробијали кроз густо обезбеђење како би Џекију предали поклоне.
На Пјаца Гранде је владало узбуђење. Тензија као у минут до дванаест у филму “Тачно у подне”. На црвеном тепиху, Чен је махао, осмехивао се, позирао у позицијама из борилачких вештина, а могли смо да видимо и одломке из најпознатијих филмова његове каријере.
„Бона сера“, поздравио је Чен публику на почетку, показујући своје знање италијанског језика. Урлици, вриска, аплаузи, довикивања… све се измешало на том великом тргу у Локарну. Када је примио награду, приметио је да је она „веома, веома тешка“. Затим је додао: „Веома сам срећан и почаствован што сам овде. Хвала Локарну и овдашњој публици на овој награди, хвала свим редитељима и партнерима испред камере који су ми помогли да увек изгледам добро пред камером, а посебно хвала вама, мојим обожаваоцима, јер највише због вас сада имам прилику да стојим овде и држим ову лепу награду”!
Пре него што ће се захвалити публици на Пјаца Гранде која је бројала више од шест хиљада људи, опет на италијанском “ти амо” (волим те), Џеки Чен је испричао и занимљиву анегдоту из свог живота:
– Имао сам око седамнаест година и већ сам радио као каскадер и статиста на филмовима. Седео сам у кухињи и гледао свог оца како кува. Одједном се окренуо и питао ме: ‘Сине, имам шездесет година и још могу да кувам. Хоћеш ли и ти моћи да се бориш када напуниш шездесет?’ Био сам шокиран. Нисам знао шта да одговорим. Али, данас имам седамдесет и једну – и још могу да се борим.
Свој говор Чен је завршио рекавши публици да почасну награду посвећује идеји уједињеног света пуног „љубави и мира“. Неколико минута након завршетка церемоније одавања почасти глумцу, на простору око Пјаца Гранде и даље су се чули узвици “Џеки, Џеки” и видела нека трка и јурњава. Сутрадан, иста ситуација. Два сата пре почетка разговора пред публиком у биоскопу “Рекс”, за који су се улазнице куповале као и за сваки филм, отегао се ред дугачак пар стотина метара.
Удариш професора, добијеш награду
Чен је ту говорио о својој каријери. Најпре о почецима. „То је дуга, дуга прича“, рекао је. „Био сам лењ, несташан, нисам хтео да учим – зато ме је отац послао у школу борилачких вештина коју је водио чувени мајстор Ју Ђим-Јуен. Волео сам да се борим док сам био млад. Касније ме је отац питао: ‘Да ли ти се допала школа?’ Да, веома. Могао сам да шутирам учитеља, да ударам некога – шта год сам хтео, а без икакве казне. Напротив, ако бих то добро урадио добио бих одличну оцену“, нашалио се глумац који је тамо провео детињство под строгим режимом, тренирајући сате и сате дневно, учио је глуму, певање и плес, али и развио дисциплину и физичку спрему која ће га касније учинити јединственом филмском звездом.
Његов отац је био кувар, радио у хотелима, да би у једном тренутку добио посао да спрема јела у кинеској амбасади у Аустралији.
Прве филмске улоге дошле су кроз свет каскадера – појављивао се у филмовима легендарног Бруса Лија, међу којима су “Шака гнева” и “У змајевом гнезду”. Увек искрен, Чен признаје да га је током снимања Брус Ли случајно ударио штапом, али да је остао на ногама и завршио сцену. „Нисам Супермен. Плашим се. Пре сваке каскадерске акције питам се: ‘Хоћу ли овог пута погинути?“
Том приликом је глумац извео и неке покрете борилачких вештина које је користио у том филмском класику. У том периоду се трајно определио за филмску каријеру зато што му се, како је рекао, “допала идеја да сваког дана на снимању добија доручак, ручак и вечеру”.
Звезда је одушевила публику својом живахном појавом, понекад тражећи њихову помоћ да пронађе праве речи или наслове. Такође је отворено говорио о увек одсутном оцу, који му је из Аустралије слао касете са снимцима свог гласа. „Кад бих их сада послушао, мислим да бих заплакао”, рекао је Чен.
Амбициозан, какав је увек био, желео је да научи филмско стваралаштво од нуле. „Чак сам наносио сопствену шминку – хтео сам да покажем редитељу да вредим.“ Након неког времена одлучио је да и сам постане редитељ. “Сада много тога на филму радим сам и говорим другим редитељима да није довољно да само знају да режирају”. То објашњава овако:
-Публика не зна за кишу која омета снимање или продуцента који вас нервира, нити да је буџет за филм смањен. Они желе само добар филм. Увек то имам на уму, па се трудим да свака сцена буде савршена. Мислим да су стари филмови били бољи него ово што имамо данас. Сада ове велике студије не воде филмски људи, већ бизнисмени. Веома је тешко направити добар филм данас.
Какав, бре, Џеки!?
Велики пробој уследио је крајем седамдесетих са филмовима “Змија у сенци орла” и “Пијани господар” где је први пут спојио мајсторство кунг фуа са хумором и акробацијама. Тиме је отворио потпуно нову страницу у акционом филму – стил у коме се јунак бори, али и пада, крвари, смеје се и поново устаје. Био је то контраст озбиљном и недодирљивом Брусу Лију, а управо тај хумор и приказивање јунака са манама донели су Чену популарност широм Азије.
Морао је дуго да чека да би свој таленат показао ван Далеког истока.
-Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих био сам ‘Краљ Азије’. Мислио сам да ћу лако освојити Америку, па сам отишао тамо и свима говоио: ‘Ја сам Џеки Чен”! Они би ме гледало збуњено и питали “Џеки”? Који Џеки? Још један Брус Ли? Нико није знао за мене, нико није марио за моје знање борилачких вештина. Хтели су од мене да се бијем песницама, да једном ударим противника. Као Клинт Иствуд, да имам узречицу као он “Улепшај ми дан” док нокаутира. Али, ја нисам Клинт Иствуд! Рекао сам и себи и њима: вратићу се овде други пут и показаћу им шта знам! Људима некада не вреди да објашњавате, морате да им покажете.
Снимио је “Полицијску причу”, па и “Гужву у Бронксу” који су имали делимичан успех ван Азије. Џеки је био утучен, али га је менаџер осоколио и наговорио да проба још једном. Менаџер је пронашао идеалну улогу за свог клијента у филму “Брзи и жестоки” (1998).
-Рекао ми је да ћу играти полицајца из Хонг Конга, па не морам да говорим савршен енглески. Одлично, то ми је било најважније у том тренутку. Мислим да је тај филм променио културни образац и постао мост између САД и Кине .
Најважнија ствар, не само у том филму него и иначе, за Џекија је сценарио, “а потом долазе борилачке сцене”:
– Анализирамо сценарио да бисмо видели како га спојити са акцијом, иначе не би имало смисла. Видим много америчких филмова, чак и кинеских, ликови се боре, а онда… одлете. Зашто? Зато што се први и други асистент режије не слажу међусобно и све се ради површно. Мене такве ствари љуте и нервирају. Моји филмови могу да имају мане, али су бар кохерентни и не вређају интелигенцију гледалаца.
Зато Џеки воли да држи све у својим рукама – он пише, режира, продуцира, учествује у монтажи, изради костима, шминке, сценографије… „Увек учим како да се променим и будем још бољи и свестранији”, казао је у Локарну где је публику забављаио и својим певањем. “Певање је лакше него туча И борба”, додао је.
-Увек сам желео да будем глумац који може да се бори, а не само акциона филмска звезда – испричао је Чен. – Живот акционих звезда је кратак. Колико њих је још остало? Пре петнаест година рекао сам себи да желим да будем азијски Роберт Де Ниро. Можда сам и успео, јер тек сада људи говоре: “Џеки је добар глумац”! Зато сте ми ви, надам се, дали ову награду у Локарну.
О приватном животу није говорио, остао је далеко од светала рефлектора. Ожењен је глумицом Џоан Лин, са којом има сина и ћерку.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ