Роман „Пољубац жене паука“ аргентинског писца Мануела Пуига, објављен 1976. године, једно је од најутицајнијих дела латиноамеричке књижевности друге половине 20. века. Сматра се и политичким романом и љубавном причом, јер спаја интимно и друштвено, приватну борбу и колективни отпор. Његов значај огледа се у томе што је успео да на универзалан начин говори о слободи, идентитету и снази маште, а истовремено остао дубоко укорењен у политичке околности Латинске Америке седамдесетих година.
Пуиг је инспирацију пронашао у сопственом животу и искуствима. Рођен 1932. године у малом месту у Аргентини, одрастао је окружен биоскопима и причама са великог екрана. Био је фасциниран холивудским мелодрамама и мјузиклима, које је касније увео у књижевни језик. Сам Пуиг је био хомосексуалац и често се суочавао са предрасудама и дискриминацијом. Управо зато је у роману кроз лик Молине, затвореника који је хомосексуалац и сањар, пренео део сопствене личности. Други јунак, Валентин, револуционар и марксиста, заснован је на политичким идеалима који су обележили Латинску Америку тог времена, нарочито период војних диктатура и репресије.
Радња романа одвија се у затворској ћелији, где Молина и Валентин, наизглед потпуно супротни, започињу дијалог који постаје основа за читаво дело. Кроз приче о старим филмовима које Молина препричава, њих двојица улазе у свет фантазије, али и преиспитују своје идентитете, страхове и жеље. Док Валентин открива у себи људску рањивост и нежност, Молина стиче политичку свест и осећај одговорности. Роман показује како се различитости могу додирнути и преобразити, док границе између стварности и фикције постају све тање.
Контроверзе од почетка
„Пољубац жене паука“ је од самог почетка изазивао контроверзе. У Аргентини је роман био забрањен због отвореног приказа хомосексуалности и политичког контекста, али је убрзо стекао међународну славу. Превођен је на многе језике, а у Србији (Југославији) је први пут објављен 1985. године, вероватно као одговор на популарност филма који је тада снимљен на основу романа. Дело је током деценија доживело више уметничких адаптација. Најпознатија је баш та филмска верзија из 1985. године, у режији бразилског аутора Хектора Бабенка, са Вилијамом Хартом у улози Молине и Раулом Хулијом као Валентином. Филм је постигао велики успех, а Харт је за своју улогу освојио Оскара као најбољи глумац.
Поред филма, роман је адаптиран и за позориште. Већ крајем седамдесетих година постојале су латиноамеричке сценске верзије, док је на Бродвеју 1993. премијерно изведен мјузикл који су написали Џон Кандер и Фред Еб, већ познати по мјузиклима „Чикаго“ и „Кабаре“, уз либрето Теренса Мекналија. У насловној роли била је позната лепотица, певачица и глумица Ванеса Вилијамс. Мјузикл је освојио неколико престижних позоришних награда Тони.
Занимљиво је да свака верзија наглашава различите аспекте приче: роман је интимистички и експериментални, филм тежи реалистичнијем приказу и емоционалној снази, док мјузикл користи музику и спектакл да би истакао фантазију и мелодраму. Тиме се показује универзалност теме и њена способност да се преобликује у складу са медијем. Најновији филм, чини се, комбинује најбоље од свега наведеног, успешно спаја политичко и лично, јавно и приватно. Он говори о потиснутим идентитетима, о томе како љубав и машта могу постати облици отпора, али и о томе како појединац може пронаћи слободу и смисао у најтежим околностима.
Пре него што дођемо и до те релативно кратке прес-конференције у Локарну, треба истаћи да је чудно што је тако спектакуларан филм готово сасвим био испод радара јавности све време припрема и рада на њему. Чак и након светске премијере крајем јануара на Санденс фестивалу у САД, филм је поново био заборављен, све до приказивања у Локарну седам месеци касније. Упркос и тој чињеници, изгледа као да свет још није спреман за овај мјузикл који би почетком октобра требало да се појави у биоскопима широм планете.
Сазнали смо да би разлог могло да буде то што ниједан велики холивудски студио није стао иза ове приче, већ је рађена у независној продукцији, а то није нимало лако. Један од продуцената је и сама Џенифер Лопез са својом кућом. Кондон је дуго радио на стицању права да причу пренесе на филмско платно. Процес је трајао годинама, са много конфузије и непотпуних договора, док нису обезбеђени сви неопходни ауторски уговори. Режисер је чак писао сценарио „на црно“ – без финансија, на основу руковања и међусобног поверења. Тек кад је све било правно јасно, Кондон је изашао у јавност са готовим концептом и сценаријем. Зато се стиче утисак да је филм изнебуха изронио пред нас. Друго, филм све ово време до Локарна није имао дистрибутера. Тако смо прву званичну телевизијску рекламу за филм добили тек пре неколико дана.
Остварење сна
Џенифер Лопез, на жалост, није била у Локарну иако је у Санденсу изјавила да „Пољубац жене паука“ за њу представља преломни тренутак у каријери и да је управо љубав према мјузиклима била разлог што је уопште пожелела да се бави глумом и музиком.
– Ово је било намењено мени – рекла је тада Џенифер која у филму игра три улоге, две нестварне жене настале у машти Молине (Аурора и Жена-паук) и једну праву диву, али филмску (Ингрид Луна). – Чекала сам на ово цео свој живот. Моја мајка је била велики обожавалац Барбре Стрејсенд и Рите Морено. Веровала сам да ћу и ја једног дана то да радим, да ћу наступати на Бродвеју, а онда је мој живот кренуо другим путевима. Захвална сам Богу на томе – било је невероватно – али сада, да у овом тренутку добијем прилику да урадим ово, то је као остварење сна. Мој агент ми је послао сценарио, и после отприлике тридесет страна, назвала сам га и рекла: ‘Да ли је ово моје или ћу морати на састанке или аудиције?’ Он ми је рекао: Бил Кондон жели да ти то радиш.
Никада није имала такав осећај у животу, објаснила је Лопезова.
– Бил је написао сценарио због којег сам први пут у животу лежала у кревету, читала и почела да наглас говорим реплике. Да се смејем и плачем. Ја и Дијего Луна смо на снимању играли, певали, гледали једно друго и говорили да у будућности више не желимо ништа друго осим мјузикала. Дијего је то рекао! А ја сам се сложила – ни ја не желим ништа друго. Џон Кандер је био са мном у студију док сам снимала своје песме. Има 97 година и још увек је пун живота. Када ми је рекао да никада није чуо да је ова песма боље отпевана, то је био један од најбољих тренутака у мојој каријери. Радила сам мјузикл „Селена“ пре много година, али то није био мој глас, редитељ је желео Селенин глас, ја сам само мало плесала. Ово је, у ствари, био мој први прави мјузикл.
Док мексички глумац Дијего Луна успешно избегава појављивање у јавности и пред медијима, новинари у Локарну добили су прилику да из прве руке чују све о овом мјузиклу од самог редитеља Била Кондона (70) и глумца Тонатијуа (30), у улози Молине. Кондон је дипломирани филозоф из Њујорка који је каријеру почео као филмски критичар, а наставио је пишући сценарије и режирајући филмове, углавном музичке. Два пута је био номинован за Оскара као аутор адаптираног сценарија, за филмове „Богови и чудовишта“ и „Чикаго“ – за овај други га је и добио. Подједнако је био успешан и са мјузиклом „Девојке из снова“ у коме је главну ролу тумачила Бијонсе. У биоскопима је најуспешнији био са обрадом „Дизнијеве“ бајке „Лепотица и звер“ која је имала зараду већу од милијарду евра.
Са друге стране, Топнатију је потпуно непознат широј јавности. Потомак је мексичке имигрантске породице, а рођен је у Лос Анђелесу. Одрастао је са мајком, бабом и старијим братом у разведеној, радничкој породици у којој је радила само мајка, као фризерка. Тонатију је студирао глуму и до сада је остварио свега неколико мањих улога пре него што је у „Пољупцу жене паука“ добио главну. Необично је што каријеру гради само са именом које означава астечког бога сунца. Родитељи су му дали ово име, јер су желели да симболизује светлост и енергију у његовом животу. То што у глуми користи само име, ослобађа га, каже, и даје му могућност да се представи као индивидуа, а не кроз стереотипе или породичну историју.
Осам милијарди сексуалности
Тек пристигли са фото-сеансе, Бил и Тонатију су били расположени за причу. Најпре је Бил објаснио зашто је, упркос толиким препрекама желео да сними овај филм и баш сада?
–За мене је ово филм ка којем сам читав живот градио, у њему је све што ми је важно – политика, филмови, мјузикли. Ону речиницу дијалога “жалим све оне који мрзе мјузикл“ написао сам лично јер мислим да све оно што филм као уметност може да понуди, то мјузикл може да оствари. Друго, у мојој глави је „Пољубац жене паука“ одувек био завршни део трилогије коју, по мени, чине још мјузикли „Кабаре“ и „Чикаго“ јер се сва три баве бекством из стварности кроз фантазију. Главни ликови – Сали Боулс у „Кабареу“, Рокси Харт у „Чикагу“ и Молина овде – јесу људи са тешким животима који беже у свет шоу-бизниса.
У Молинином случају, то је филмски мјузикл.
– А зашто баш сада? Па роман је написан пре готово педесет година, и на неки начин свет тек сада сустиже оно што је Мануел Пуиг тада писао, посебно када је реч о односу између два мушкарца – то је права љубавна прича. Пре тридесет година, када је снимљен први филм, морали су да ублаже и прикажу то више као пословну трансакцију. Ја сам желео да будем веран роману и покажем о чему је он заправо говорио. Сексуалност је индивидуална попут отиска прста. Ако на планети има осам милијарди људи, има и осам милијарди различитих сексуалности. Када се људима одузму етикете, политика и порекло, оно што остаје јесте индивидуа – а ту настаје права повезаност. То је била порука коју смо желели да пренесемо. У суштини смо снимили два филма: у Њујорку смо радили музичке секвенце, интензивно их пробали пре него што би их снимали у року од само четири недеље. Затим смо у Монтевидеу, у Уругвају, створили затворску причу – потпуно другачији део филма.
Редитељ је говорио и о раду са глумцима, заиста бриљантним.
– Џенифер Лопез је била запањујућа, природно је рођена за овакву улогу. Она је једна од ретких правих дива које данас имамо. Такође је веома заинтересована за мјузикле и доноси и холивудски гламур и латино наслеђе, што ју је чинило савршеним избором. Прихватила је улогу одмах и питала ме да то није ваљда само позив на аудицију? Што се тиче Дијега, желео сам некога ко може да прикаже Валентина не само као мачо стереотип. Диего има благост и интелигенцију које заиста одражавају лик из романа.Џенифер и Дијего су били једини глумци којима сам понудио те улоге. Када је реч о Тонатију, имали смо готово осамсто пријава из целе Јужне и Централне Америке, Европе и САД. Његова аудиција је одмах одскакала. Поред Молинине улоге, морао је да отелотвори и звезду холивудског мјузикла – да пева, игра и да стане раме уз раме са Џенифер Лопез. Он је то урадио савршено.
За Тонатијуа је било упућено питање о крају филма где лик који он тумачи страда – да ли је тако морало да буде, јер нове верзије исте приче имају могућност и радикалних измена на њој?
– За мене је судбина Молине уговор између њега и револуционарне групе којој припада Валентин. Молина одлучује да се жртвује из љубави. Зна да не може да задржи тајну коју носи, а кроз однос са Валентином, постао је политички освешћен. Његова смрт није бесмислена – она помаже да револуција опстане. За мене, то је свесни чин љубави и жртве, а не само трагедија. Друго, у филмовима хомосексуалци најчешће умиру и то због љубави. Ми смо хтели другачије. У нашем филму, Молина заиста умире, али је то преокренуто: он умире из љубави, али љубави према већем циљу.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ