Позната америчка глумица прославила се као дете у телевизијској играној причи „Флипер“ о истоименом делфину, па као девојка у серији „Црни анђео“, а онда је постала звезда „Марвелових“ екранизованих стрипова и јунакиња холивидских акционих хитова. Власница је фабрике органских производа за домаћинство и негу тела, али највећи приоритет јој је троје деце од чијег оца се управо развела. Ову одлучну, успешну жену срели смо на Црвено Море филмском фестивалу у Џеди где је била гошћа програма „У разговору са…“. Била је једна од ретких славних личности која је говорила искрено о себи и свом послу и за то је добила громогласан аплауз. Наш новинар је присуствовао овом догађају
На Блиски исток Џесика Алба често иде последњих година, због посла највише. У Саудијској Арабији била је два пута где је разговарала о могућностима финансијске подршке за филмове које продуцира. Како је у овој арапској земљи у току процват ослобађања жена, била је више него добродошла гошћа да прича о искуствима свог пута на врх у шоу-бизнису где јој то што је латиноамеричка жена није помагало. Напротив. Данас је све другачије него онда када је почетком деведесетих, још као девојчица, Џесика Алба (45) кренула да истражује сопствене могућности у оквиру шоу-бизниса. Рођена у Калифорнији, за Џесику би се тешко могло рећи да је имигрантско дете, па чак и припадница латиноамеричке заједнице у САД јер јој је мајка углавном англосаксонског порекла, док су њени прабаба и прадеда са очеве стране још давно стигли из Мексика у Америку. Ипак, видели смо и недавно на финалној утакмици америчког фудбала да је најпопуларнији латино певач данашњице Бед Бани позвао да му буде гоишћа у наступу током паузе између два полувремена. То је најгледанији телевизијски термин у читавој Америци.
Јунакиња филмова „Фантастична четворка“, „Повратак механичара“, „Град греха“ и других, на снимању једног филма упознала је и заволела колегу Кеша Ворена за кога се удала 2008. и са њим добила две ћерке и сина. Прошлог месеца су се развели а прича се да је Алба већ у вези са другим колегом Денијем Рамирезом, такође јунаком „Марвелових“ хитова, који је нешто више од десет година млађи од ње. У сваком случају, о томе није било речи на фестивалу у Џеди, већ о другим стварима из њене богате каријере и занимљивог живота.
Детињство у болницама
Били сте јунакиња акционих хитова, а сада сте покренули и своју продуцентску кућу са којом их сами правите: зашто је баш сада био прави тренутак за то?
– Ја сам, заправо, дванаест година градила своје послове у оквиру друге компаније „Онест“, све док је нисам довела на берзу. Потом сам поставила нову директорку да води тај посао, а ја сам пожелела да се више окренем филмским причама. Мислим да не постоји моћнији медијум од филма који може да отвори људске умове и срца. А за мене је филм и место где можемо да сањамо, где можемо да видимо шта је све могуће. За мене је у детињству то било веома важно, јер сам често била болесна. Много времена сам проводила у болницама. Када сам гледала филмове и серије увек бих себе замишљала као суперхероја, то ми је омогућавало да проширујем границе могућег. Тада само у машти. Рекла бих да је то била моја прва идеја о томе шта бих могла да будем када порастем. И успела сам: иако сам била болешљиво дете већ са 19 година сам у серији „Црни анђео“ практично играла суперхероја.
Какве филмове или серије желите да сада подржите са вашом продуцентском кућом?
– Док сам одрастала, нисам видела много разноврсности у причама које су филмови доносили пред гледаоце. Не кривим Холивуд због тога, нити говорим о разлозима због којих је тако било. Када имате много белих мушкараца на позицијама моћи, они се најпријатније осећају када причају приче кроз сопствену призму. То им је једноставно блиско. Ако вас не познају, ако нису одрастали са вама – а као жена друге боје коже, нисам неко са киме би они одрастали, не могу да знају шта је то што вама треба, што вас тишти, шта волите. Мало је било и жена које су тада водиле послове и имале главну реч. Па ни данас у корпоративној Америци немамо много жена на лидерским позицијама. У америчкој политици такође немамо много жена на лидерским позицијама. Ако то не видите, веома је тешко да замислите да је то прича која треба да буде тема филма или серије.
Зато су ту жене попут вас?
– Као жена, и још као жена друге боје коже, ја видим те ствари. Зато ће приче које мене привлаче природно померати границе онога што је за њих уопште могуће. Рекла бих да је то огроман неискоришћен простор у коме видим жене. Верујем да нам је потребно више забавног садржаја који говори нама и нашим срцима, нашим душама, нашим синовима, нашој браћи. Јер, то што је жена главни лик и снажна особа која може да мисли својом главом, то не значи да наше приче нису и за мушкарце. Дајте мало више жена које не морају да чекају спас од мушкараца. Посебно желим да се бавим латиноамеричким женама: оне обожавају филмове, телевизију, забаву, али нема довољно садржаја који говоре о њима. Осим у стереотипима – нарко-картели, кућне помоћнице, илегални имигранти… Ми смо више од тога. Зато су потребни људи попут мене који су у позицији да буду продуценти и подрже ауторе са аутентичним причама. И није важно које је боје ваша кожа, каква су вам верска или политичка уверења, којој култури или заједници припадате. Заправо је још боље ако сте другачији од онога што је већ виђено. Ускоро ћу играти у филму за који је сценарио написала аутистична девојка. Она и глуми у њему. То је прича о мајци и ћерки, девојци која жели независност за себе. Лепа и нежна прича, баш онаква какве као глумица и продуцент желим да подржим.
Мој анђео чувар
Мада, имали сте и мање нежне филмове који показују снагу жена?
– Јесте, то је „Нетфликсов“ филм „Окидач“ који је био број један по гледаности у више од шездесет земаља. Била сам не само глумица већ и извршни продуцент и помислила сам како би било добро да снимимо акциони филм а да шефови свих департмана у продукцији буду жене! Инсистирала сам да режира Мули Сурија из Индонезије. Сценарио је писала Хејли Грос. Директор фотографије, камера, сви главни продуценти… сви су били жене! И погодите шта се десило? Добили смо чистокрвни акциони филм који су и мушкарци обожавали. „Нетфликс“ је био изненађен успехом, јер у почетку нису толико веровали у филм и нису га баш снажно подржали рекламом. „Разбили“ смо у жанру којим доминирају мушкарци. Потребни су нам такви акциони, забавни филмови са женама. Била сам продуцент и новог филма „Мета“ у режији Џастина Чедвика где играм шпијунку. Има и доста хумора по чему подсећа на „Лов на зелени дијамант“ или серију „Случајни партнери“. У прошлости је жена у филмској причи најчешће представљала проблем за мушкарце, она коју ниподаштавају, као им досађује, због које се туку… А ја сам мислила: зашто жена не би била херој? Зар то не би било дивно? И зашто то не би урадила на женствен начин? Да не изгуби своју нежност, али да истовремено буде снажна и да се бори за себе.
Прве обожаваоце сте стекли пре две и по деценије са серијом „Црни анђео“ чији аутор и продуцент Џејмс Камерон вас је изабрао између више од хиљаду глумица које су се пријавиле? Како сте се осећали тада?
– То је један од оних тренутака када сам помислила да је Бог услишио моје молитве. Ја сам са 13 година добила главну улогу у дечијој серији „Флипер“ и морала сам да ванредно завршим средњу школу. Ту ванредну диплому сам стекла са 16 година и дала сам себи рок од две године да видим хоћу ли успети да почнем неку глумачку каријеру. Да нисам успела, вероватно бих уписала неки колеџ који нема везе са шоу-бизнисом. Онда је стигао позив за „Црног анђела“ који се снимао и приказивао две године и било је јако тешко. Улога је физички била захтевна па сам свакодневно морала да тренирам тајландски бокс, гимнастику, неке вежбе са сајлама…. тада сам научила да возим мотор, па аутомобил… Сада размишљам колико сам била амбициозна и шашава као дете па сам и неке опасне сцене ускакања у аутобус у покрету ја изводила, уместо каскадера! Тада сам мислила да све могу, да сам суперхерој. Данас не бих могла те акробације из „Црног анђела“ да поновим. Џејмс Камерон ме је, иако сам била млада и почетница, уважавао, заједно смо обликовали ликове и седеласам са њим и сценаристима у истој соби. Чудесно, гледано из данашње перспективе, али вероватно су желели да чују глас младих и глас жена. Много је важно за жене да имају савезнике међу мушкарцима који их цене и доживљавају равноправност као природну ствар. Камерон ми је током целог мог живота био ментор и нека врста анђела чувара.
Девојка са манама
Шта мислите, зашто је та серија била толико популарна међу младима тада?
– Искрено, мислим да је велика ствар била то што нисам изгледала као сви остали на екрану, посебно у тој врсти улога. А онда и то што је моја Макс била веома духовита, говорила је шта мисли, није се устручавала, није била девојка коју треба неко да спасе. Могла је то и сама, да се извуче из сваке невоље. Притом, била је обична девојка са манама, правила је грешке, имала неуспехе. Мислим да су сви ти слојеви њеног карактера деловали заиста искрено и да је то било освежавајуће. Сећам се да су ми прилазиле жене које су биле докторке и адвокатице, очеви са ћеркама – људи су ми говорили: волимо серију, гледамо је сваке недеље, никада је не пропуштамо.
Неко би на вашем месту наставио са таквим улогама кад му већ добро иде, али ви сте се окренули другачијим изазовима, малом, независном филму „Хани“ где сте тумачили лик кореографкиње која жели да успе у свету музичких видео-спотова? Јесте ли били спремни за ту врсту улоге?
– Не, нисам никада тренирала савремени плес или тако нешто, јер су моји родитељи били сиромашни, нисмо имали новца за такве ствари. Обоје су радили и једва зарађивали 15.000 долара годишње. Породица је била у режиму преживљавања. Притом сам била болешљива. То ме све није спречило да испред огледала маштам о себи као јунакиња познатих филмских мјузикала попут „Флешденса“ или „Прљавог плеса“. Када сам добила улогу Хани мислила сам да ми се снови поново остварују и да ћу бесплатно научити балет, хип-хоп, латино плес… Покрет који се прави током игре је готово духовно искуство које осећате целим телом. Плес и песма су значајан део латиноамеричке културе. У то време су редитељи покушали да ме користе за акционе филмове у којима бих била секси негативка, али нисам себе видела у тим улогама. Желела сам да будем неко у кога девојке мојих година могу да се угледају. То је била Хани и заиста су је обожавале. И младићи. И деца. Сећам се да сам филм представљала у Јужноафричкој Републици и да су ме тамо деца препознавала по тој улози.
Са Робертом Родригезом сте снимили два филма, „Град греха“ и „Мачету“: шта сте од њега научили?
– На премијери једног документарца Џејмса Камерона видела сам једног згодног, високог мушкарца са каубојским шеширом на глави и питала га ко си ти?. Када ми је одговорио, нисам могла да верујем. „Па ти си тај мексички редитељ чије филмове сви волимо“! заиста сам обожавала и „десперада“ и „Ел Маријачи“ и друге. „Ел Маријачи“ је снимио за седам хиљада долара и постао познат у свету, зато што је прави аутор. Рекла сам му да баш желим да будем у његовом следећем филму, макар статиста. Мислим да „Црни анђео“ још није почео да се приказује када сам га упознала тако да он није могао да зна за мене. Пријавила сам се на аудицију за „Град греха“, али су ми рекли да нисам за ту улогу Ненси која у мрачном свету корупције и зла треба да буде трачак светлости и невиности. Молила сам их да ми дозволе да покажем како могу да будем тај трачак светла.
Шта сте урадили?
– Офарбала сам се у плаво! Од тада сам повезана са Родригезом, као да смо рођаци, као да се знамо целог живота. После сам код њега играла у „Мачети“, па у „Деци шпијунима“ а сада спремамо још један филм. Мајкл Пења и ја смо донели идеју Родригезу и он се одушевио. Цела глумачка екипа биће латиноамеричка. Акција, пљачка, комедија, породична драма – свега ће унутра бити. Дивно је поново радити са неким кога толико волиш.
Са ужасом сам чекала
А како је када се ради за „Марвела“, на тим филмским стриповима као што је „Фантастична четворка“? Какав је радни дан у тако великим продукцијама?
– Делује као нормалан радни дан, али истовремено осећате грандиозност свега око вас. Па чак и тада не можете да сагледате величину и значај таквих филмова све док не почнете да путујете светом на премијере у разним земљама и схватите колико људи то воли и колико много утиче на њих. Сећам се да смо имали премијеру у Немачкој, затим у Шпанији, Италији, Лондону и Мексико Ситију. Свуда су били фанови са стриповима о Фантастичној четворци које су сакупљали од детињства. Одрасли су уз те ликове. Мислим да сви живимо са двојношћу – између особе каквом нас други виде и особе за коју ми знамо да заиста јесмо изнутра. Сви ти стрип-јунаци представљају ту двојност наше личности. Моја Сју Сторм је била прилично револуционаран лик, посебно у том „Марвеловом“ свету. Она је била жена на коју сам желела да се угледам. Истина, жели да све контролише, али је истовремено брижна и добра. Говори шта мисли, не дозвољава да је газе.
Шта волите лично да гледате, ван посла?
– Оно што моја деца желе. То занчи „Соник“ 85 пута за редом, „Догмен“ 85 пута за редом…
Да ли имате омиљену сцену из филмова које сте снимили?
– Моја најмање омиљена била је сцена када се појављујем без одеће. То је било ужасно, веома непријатно. Одрасла сам у прилично конзервативној породици и веома држим до приватности. Зато сам ту сцену чекала са ужасом недељама. Некада сам волела акционе сцене где померам аутомобиле или ме експлозија одбаци уназад. Сада ми то не прија јер имам проблем са вратом из тог периода.
Здраве хемикалије
На почетку разговора споменули се своју компанију „Онест“ са којом сте представљали производе за негу и лепоту прављене сто одсто природним путем и органским материјалима, много пре него што је то постало модерно. Шта вас је покренуло на такав посао?
– У почетку није био успешан посао. Три године су ми људи говорили да никада нећу успети и да сам потпуно луда што новац улажем у такве ствари. У то време била сам трудна са ћерком Онор. У трудноћи сам добила алергију на детерџент који ми је мама препоручила. То ме је подесетило на детињство и време када сам била болесна од астме и тешких алергија, честих упала плућа… Помислила сам шта ако пренесем те алергије на бебу, шта ако добије осип, ако јој се затвори грло и не може да дише, како да јој помогнем када бебе не умеју да објасне шта им је? Почела сам да истражујем састојке у детерџентима, кућним хигијенски средствима и производима за бебе.
Шта сте открили?
– Сазнала сам да у њима има много непроверених и потенцијално штетних хемикалија – углавном сакривених под називом „арома“. Чак и ако пише да је производ 98 одсто природан, ако има „парфем“ или „мирис“, у томе се крију многи састојци који временом могу да изазову проблеме. Погледала сам око себе и видела да многе моје пријатељице имају проблем да затрудне. Те хемикалије су и хормонски и ендокрини реметилачки фактори. Када сте им изложени дуже време, могу да поремете хормоне и код мушкараца и код жена. Повезују се са раком, проблемима у учењу и многим другим ужасним стварима. Помислила сам како би било лепо да постоји компанија која је једноставно искрена о томе шта се налази у њеним производима, која не користи те потенцијално штетне састојке – и чији производи заиста имају добро дејство у смислу да могу да чисте судове, перу кожу беба….
Чиме се још бавите ван филмског посла?
– Нико од нас није једнострана особа, много тога нас чини оваквима какви смо. Ја волим да кувам, да слушам музику, да проводим време са пријатељима… само је питање колико имамо времена у једном дану за све што желимо да радимо. Ипак, број један су ми деца, њих троје који имају 17, 14 и осам година. Они заузимају првих 50 места на мојој листи животних приоритета.
Хајде да будемо позитивни
Који је ваш најважнији савет за младе људе, посебно жене, на почетку каријере?
– Једноставно, почните да стварате. Ако желите да будете продуцент, рецимо, нађите неке сценаристе и редитеље и са њима снимајте кратке филмове. Моја ћерка има 17 година и направила је 14 кратких филмова. Мислим да најдужи траје три и по минута. Мој син је глумио у два од њих. Она је ангажовала свог брата и све своје пријатеље. Мене је ангажовала једном. Зато – само почните! Мислим да ћете много научити о продукцији ако се и сами нађете и испред камере. Моји омиљени редитељи са којима радим су они који су похађали часове глуме, јер тако знају како да разговарају са глумцем и како да из њега извуку оно што је потребно на најбољи начин. Ако имате телефон, вероватно већ можете да почнете да пишете, режирате и правите своје мале кратке филмове са пријатељима. Стварајте своје мале приче. Можете једноставно и да реконструишете неке од сцена из омиљених филмова. Почните одатле. Тако се одлично учи и стиче пракса.
Где себе видите сада и шта прижељкујете у будућности?
– Занимљиво је, јер сам имала осећај да сам већи део свог живота морала да се борим. Осећала сам се као ратник. Имала сам осећај да сам у свету у ком су људи имали тако мало поверења у мене да сам морала стално да се доказујем. Сада имам осећај како желим да радим све то са мање осећања типа „љута сам“, а више са „срећна сам и радосна“. Раније сам неразумевање и одбацивање схватала лично, а сада ме није брига. Њихов проблем, а не мој. Зато мислим да треба да будемо заиста и што више присутни у садашњости, да живимо са више радости и захвалности што имамо живот, јер за сутрашњи дан немате гаранцију да ће доћи. Вести, друштвене мреже посебно, стално нам говоре како се свет распада, да је све горе, али хајде да и даље верујемо једни у друге и да ширимо тај оптимизам и ту радост.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис