Џон Малкович је рођен 9. децембра 1953. у граду Кристофер, у савезној америчкој држави Илиноис. Његово порекло је разнолико: отац му је био Американац хрватског порекла, по занимању новинар и еколошки активиста, док му је мајка била француског порекла и издавала је своје новине. Малкович није само глумац, већ и редитељ, продуцент, као и уметник који непрестано помера границе између позоришта, филма и музике.
Каријеру је започео на позоришној сцени, као један од оснивача чувене позоришне трупе „Степенволф“ (1976) из Чикага који је изнедрио бројне, касније познате, америчке глумце. Са представом Сема Шепарда „Истински Запад“ малкович је стигао до Њујорка где је убрзо освојио Бродвеј комадом „Смрт трговачког путника“ у режији Харолда Пинтера. Његова позоришна остварења убрзо су привукла пажњу критике, а прелазак на филмско платно донео му је светску славу. Током осамдесетих и деведесетих година играо је у низу антологијских филмова, међу којима се издвајају „Места у срцу“ (1984) и „На линији ватре“ (1993) који су му донели и номинације за „Оскара“.
Памте се и његове улоге у остварењима “Поља смрти“, „Царство сунца“, „Опасне везе“, „О мишевима и људима“, „Бити Џон Малкович“, „Човек са гвозедном маском“, „Јованка Орлеанка“, „Летећа тврђава“, „Чај у Сахари“. Поред филмских улога, Малкович је остао веран позоришту, и као редитељ, али се упустио и у музичке пројекте, сарађујући са реномираним диригентима, композиторима и оркестрима.
Његов рад често се описује као спој интелектуалне радозналости, емоционалне снаге и уметничке дисциплине. Малкович је познат по својој способности да спаја различите уметничке форме, од глуме и режије до сарадњe у области класичне музике, стварајући представе и пројекте који превазилазе границе традиционалних жанрова. Данас, после више од четири деценије стваралаштва, остаје фигура која инспирише и провоцира публику на јединствен начин.
Био је у браку са глумицом Глен Хедли, а од 1989. је у сталној вези са Николетом Пеyран, са којом има двоје деце. Дуги низ година живео је у Француској, што је снажно обликовало његову космополитску личност и љубав према европској култури.
Позориште „умире“ 2000 година
Након извођења представе „Извештај о слепима“ у Српском народном позоришту, у којој су му партнери били оркестар „Камерата Нови Сад“, диригент Сергеј Смабатјан и пијанисткиња Анастазија Теренкова, током завршне вечери Нови Сад Филм Фестивала, Малкович је остао да још 45 минута разговара пред публиком о искуствима из своје пет деценија дуге каријере. Преносимо најзанимљивије делове разговора који је почео питањем о размени енергије и поверењу који треба да постоје између партнера на сцени а наставио се разматрањем утицаја које позориште има данас.
Пошто имате много искуства у позоришном раду, а живите у свету у коме се све снима, архивира и дигитализује, шта мислите да је права моћ театра у савременом друштву?
– Чудно је то. Срео сам се са диригентом Мишелом Бедаром пре три године, који је заиста мрзео саму идеју било каквог снимања његових концерата и до краја живота је забрањивао да га било ко снима. Драго ми је што су неки људи, ипак, снимили његове наступе и да постоје неки тајни снимци, јер иначе не бих могао да их чујем. Али са идејом се слажем – он је веровао да класична музика треба да се чује уживо у сали. И ја мислим исто то о позоришту. То је жива форма. Није заиста намењено да се снима, позориште је, као и концерт, жива, органска, пролазна ствар. Мораш да будеш тамо.
Мислите ли да моћ позоришта не може бити угрожена због напретка технологије?
– Све може бити угрожено, али позориште „умире“ већ преко две хиљаде година! То је прилично дуга „смрт“. Мислим да су филмови заправо у већој опасности, јер филмови понекад имају озбиљан проблем са променом форме. Позориште може да поприми било који облик, и може да не кошта ништа. Можете га радити без ичега. Наравно, дигитална технологија и филм чини доступнијим и углавном јефтинијим, али не мислим да је позориште у било каквој опасности. Филмови ће вероватно само променити платформу – да ли је то стриминг или нешто друго – начин на који ће их људи гледати, али ће имати сопствену платформу. Позориште ће остати ван тога, јер оно реагује на вашу страст.
Пошто смо поменули тему медија, како је за вас различито глумити пред камером и пред публиком?
– У позоришту морате заиста то да урадите, у филму морате да изгледате као да то радите. То је разлика. И то није никаква увреда за филм, али у филму вам је потребно само неколико добрих секунди које тако изгледају. У позоришту можете или да изведете или не можете. И то је јасно чак и малом детету после пар секунди. То је већ велика разлика. Ја увек упоређујем позориште са сурфовањем. Мислим на то да у осам увече или ујутру изађете на своју малу даску за сурфовање, окренете леђа сунцу или месецу и чекате талас. Позориште је то – чекање таласа. Глумац није талас, он га само јаше, вози се на њему својим оруђем које није даска за сурф већ глумачки таленат. Талас који то покреће настаје сударом приче комада и реакције публике. То ствара талас, а ми га јашемо. Дакле, наша је кривица ако испадне лоше, али није баш толико наша заслуга ако буде добро. А у филмовима заправо не постоји могућност таласа, јер нема тог тренутка у самом процесу стварања. То је сасвим други свет.
Бити Џон Малкович
Шта се дешава када нема таласа, да ли се и то понекад догоди?
– Не, ако је материјал добар и ако сте припремљени. Али да, ако материјал није довољно добар, таласа неће бити. Ако морате да сурфујете без таласа, онда је боље да останете на дасци и мало веслате. Ствар је у томе што глумац у представи тачно зна када нема таласа. Једну од последњих представа које сам радио у позоришту написао је сјајни драмски писац кога сам веома волео и са којим сам већ успешно сарађивао. Редитељ је у обе представе такође био исти. Али, друга представа истих сарадника овог пута није радила и никада неће. Шта год да смо пробали, није ишло. То се дешава и ви док радите знате да је то у питању и да од посла нема ништа.
Кажу да награде током каријере уметника хране његову сујету. С друге стране, уметност тражи да его уметника нестане. Како се те две ствари комбинују – велика каријера, успех, и опет способност да оставите его да бисте наставили да растете као уметник?
– Не мислим да заиста можете да оставите свој его, али у питању нисам ја. У питању је дело. Дело је важно, не ја. Важно је оно што радимо. Ја сам имао среће и мислим да је то случај са већином људи са којима сам имао прилику и задовољство да радим.
Колико има Џона Малковича у улогама које играте?
– Никада нисам играо никога ко ме подсећа на мене.
Чак ни у филму „Бити Џон Малкович“?
– Не, нимало. Имао сам разговор са редитељем тог филма Спајком Џонзијем и рекао сам му неколико ствари, шта ја мислим о свему. „Бити Џон Малкович“ је сјајан филм, Џонзи је редитељ кога заиста волим. У неком тренутку на пробама за филм, не сећам се тачно у којој сцени, рекао ми је: „Џон Малкович то не би урадио на тај начин“. Ја сам га питао: „А како би он то урадио?“. Али не, никада нисам играо никога кога сам препознао у себи. Можда врло мало лик у филму „О мишевима и људима“.
Ради и ћути!
Да ли сте икада имали осећај да вам је лик нешто одузео?
– Напротив, рекао бих да они додају нове слојеве глумачким личностима. Неке позоришне улоге сам играо и по две године, што је дуго времен да живите са једним ликом. То вас обликује на исти начин на који вас обликује путовање у неку далеку земљу. Када се вратите кући, схватите да вас је то путовање можда променило, у било ком погледу. Тако и улога, посебно ако је дуго играте. Са филмовима то није случај, посебно што некада проведе само три дана на снимању.
Шта сте кроз глуму научили о себи током свих ових година?
– Научио сам да може лако да ми буде досадно, да ми нешто досади. Научио сам да могу да се заинтересујем за детаље, и да могу да будем тамо где јесам и да ми буде занимљиво. И мислим да сам ту особину увек имао. Не бих то назвао способношћу или даром, то је само део моје личности. Ја сам тамо где јесам, нисам негде другде. Мислим да су многи људи негде другде, шта год да раде, где год да су, они једноставно нису присутни.
Која је најзначајнија ствар коју сте научили као редитељ?
– Почео сам са неким студентима са којима сам ишао на факултет. Основали смо позориште у Чикагу дан након што смо дипломирали. Нисмо знали ништа. Били смо превише арогантни да бисмо признали да ништа не знамо. И направили смо наше мало позориште. И вероватно сам из тог периода и искуства научио готово све што знам или мислим да знам. Имали смо колектив, прави колектив. Уметнички директор би ми рекао: „Ти режираш ову представу!“. Ако би се побунили и одбили са образложењем да вам се та представа не свиђа, он би вам одбрусио: “Није ме брига да ли ти се свиђа или не, ти ћеш да је режираш и готово. Завежи!“. Тако је то било. И без изузетка, те представе су биле много боље од оних које сам желео да режирам. Дакле, као глумац поготово, морате да схватите да нисте ви тај који треба да размишља о целом послу, о томе мисли редитељ. Ви можете само да се надате да је редитељ паметан и талентован, да није диктатор у послу.
Има и таквих?
– Неки редитељи, ако подигнете микрофон одмах реагују, јер нисте урадили „на прави начин“. А шта је то „прави начин“? Немам појма. Да ли уопште постоји „прави начин“? Дакле, ако добијете таквог човека да вас води, некога ко је заправо ментално болестан, веома је тешко ишта урадити. Али, ако је редитељ пристојан или добар, морате да му верујете. Када сте глумац, ви обликујете туђи сан. То није ваш сан. Ако желе ваше мишљење, питаће вас. Ако не желе, ћутите и радите оно што траже од вас. Ако је погрешно, потонућете заједно са бродом. То је моја теорија са којом се неки не слажу, али је чињеница да ваша визија онога што радите не мора да се поклапа са редитељевом и на њему је да доноси одлуке јер он одговара за посао у целини.
После толико година каријере, шта вам и даље даје страст за глуму?
– Мислим да су то сарадње које сам радио у класичној музици са Анастазијом и са другим дивним колегама. Радили смо, ево већ пет година, на делу које се зове „Озлоглашени Вермер ансамбл“, које је целовечерње дело и које обухвата фантастичну партитуру и велики број веома разноврсних музичких дела, уз прелеп текст. И мислим да су ми сарадње које сам 2008. почео да радим у класичној музици одржале ту страст и жељу да радим. Да нисам имао тај нови изазов и то ново поље деловања, не знам шта бих радио.
Пише Срђан Јокановић