Већ импресиониран оним што сам видео у филму „Моди – три дана на крилима лудила“, нисам очекивао да ће се тај разбарушени италијански постмодерниста Амадео Модиљани, највећи бунтовник уметничке сцене Европе с почетка прошлог века, појавити и лично испред мене, на договореном разговору са редитељем тог дела Џонијем Депом (61).
Деп је стигао одевен баш онако како је и замислио јунака свог филма – свакодневна једноставна гардероба, али украшена туцетом необичних детаља, од главе до пете. Плус прстење, накит, тетоваже…. и осмех вечитог несташног дечака Холивуда. Уз Депа је био и познати италијански глумац Рикардо Скамарчо који тумачи насловни лик у филму. Да се иза редитељске палице није нашла једна од највећих филмских звезда света, глумац који је тек други пут у каријери режирао филм, вероватно би сва моја пажња била усмерена као главном глумцу.
Кики бомбоне
И он је то разумео и савршено се уклапао, баш када је требало, у Џонијеву причу коју смо почели представљањем. „Како си?“, рекао је и пружио руку Деп када је чуо да сам из Србије, а разговор смо завршили са његовим „хвала“ на српском језику и пријатељским загрљајем. Између тога, занимало га је да ли знам стих из рекламе који је савршено изговорио: “Било куда, кики свуда“! Памти ту рекламу за гумене бомбоне још када је пре више од тридесет година долазио са Емиром Кустурицом у тадашњу Југославију први пут. И јео их је на килограме.
Питам га да ли је са новим филмом позван на фестивал Кустендорф где је био већ раније? Каже да није и заинтересовао се када се одржава. Додао је да је у то време, крајем јануара, слободан. „Поздрави ми Кусту и Креку“, додао је Џони Деп. Крека је Миљен Кљаковић Крека, сценограф са којим је Џони радио на Кустуричином филму „Аризона дрим“ као и на свом редитељском првенцу „Храбри“ пре 28 година.
Могли бисмо тако до сутра да разговарамо као стари знанци, али Депа чекају и други новинари из целог света који су се окупили у Џеди, на Међународном филмском фестивалу Црвено море, а наших пола сата већ увелико пролази у необавезном ћаскању. Зато се посвећујемо његовом новом, сјајном редитељском подухвату који је светску премијеру имао крајем септембра на фестивалу у Сан Себастијану (Шпанија). Отприлике у исто време је у Њујорку отворена изложба његових цртежа, принтова, скица, сликарских дела која је стварао још од младости до данас, што је само наставак његове успешне (мада јавности не толико познате) уметничке каријере. Већ је имао две продајне изложбе својих сликарских радова на којима је овековечио своје пријатеље или људе који су га иснпирисали, као што су Елизабет Тејлор, Боб Дилан, Кит Ричардс, Ал Паћино, Боб Марли, Хит Леџер, Ривер Феникс, Хантер Томпсон… а међу њима је место нашао и један аутопортрет. Све је то било распродато у рекордном року, у готово четрдесет светских галерија.
– Увек сам користио уметност да изразим шта осећам према људима који ми значе, онима у породици, међу пријатељима или на јавној сцени – казао је Џони тим поводом. – Слике су увек биле саставни део мог живота, али сам их држао за себе и то ме је ограничавало у стваралаштву. Нико не треба да себе ограничава.
Очима несхваћеног уметника
Можда је то схватио радећи на причи о Модиљанију који заиста никада није ограничавао себе у свом стваралаштву, иако други јесу то чинили, нарочито они који је требало да вреднују његову уметност. Рођен у италијанском граду Ливорну, са 24 године се нашао у Паризу и ишао против тамошње елите, имао је свој стил и рада и живота који су наилазили на неразумевање критичара и галериста. Једва је преживљавао, једина изложба коју је за живота имао (1917) затворена је истог часа када је и отворена, због голишавих актова. Са уметничким именом Моди (на француском „уклет“), у последњем периоду живота се борио са туберкулозом и умро млад 1920. Њему је тад било тридесет и пет година.
Редитељ је на основу свега што је знао о Модиљанију створио трагикомедију о три замишљена дана у животу овог сликарског и вајарског генија, одбаченог за живота, уздигнутог после смрти у пантеон уметничких божанстава. Наравно, реч је и о не баш чврстој адаптацији позоришне представе коју је 1978. написао Денис Мекинтајер и исте године је изведена у једном њујоршком позоришту.
У филму Џонија Депа има песме, игре, радости и беде, полицијске потере, акционих сцена и много духовитих или филозофски обогаћених дијалога између Модија и његових, једнако сиромашних и бедних другара, сликара Шема Сутена из Белорусије и Мориса Утрија из Француске, као и узбудљивог разговора са циничним трговцем уметничких дела Морисом Гањом који се доживљава као кулминација целе приче и идеја водиља редитеља у приказивању света очима несхваћеног уметника, звао се он Амадео Модиљани или Џони Деп.
Управо та замишљена паралела између ситуације у којој се онда налазио Модиљани у Паризу и у којој се Деп налази сада у Холивуду била је прилика за питање – види ли он какве сличности између своје и судбине славног сликара?
– Не, зато што постоји велика разлика између нас двојице – каже Џони. – Модиљани је патио зато што је одбачен, а ја сам због тога задовољан и срећан!
Мој пријатељ Паћино
А онда ми објашњава и зашто се сада прихватио режије, баш ове теме, први пут после готово три деценије откако је дебитовао као редитељ?
– И ја себе то често питам. Постојале су две приче које сам одувек хтео да снимим као глумац, али не као режисер, на то нисам помишљао. Једна од њих је Модиљани. Међутим, Ал Паћино ме је позвао једног дана и питао да ли се сећам када ми је, док смо крајем деведесетих снимали „Донија Браска“, говорио како би он волео да режира филм о Модиљанију. Рекао сам да се сећам, а он ми каже – „мислим да би ти требало да га режираш“! Био сам изненађен, али сам пристао. Ипак је то био Ал, мој херој и стари, добри пријатељ. Био сам почаствован зато што је он мислио да ја то могу да изнесем. Много ми је помагао и подржавао ме у целом процесу настанка овог филма.
Улоге су се промениле. Џони Деп је сео у редитељску столицу, а Ал Паћино је добио епизоду, сочну, ону на којој почива цела прича – игра трговца уметнинама Мориса Гању са којим Модиљани улази у вербалми дует пред крај филма. Публика не може да одвоји очи од платна гледајући Паћина и Скамарча. Иако без другог оружја осим властите памети, искуства и самопоуздања, тај креативни сукоб, који се дешаба у једном отменом ресторану, узбудљивији је и од најузбудљивијих гладијаторских борби у новом спектаклу Ридлија Скота.
– Њихова заједничка сцена је дирљива – објашњава ми Џони Деп. – Ал и Рикардо у њој толико дају једно другом, толико разумевање глуме и игре показују да је мени остало само да укључим три камере и стојим са стране, попут статисте, да уживам у томе што раде. У акцији и реакцији ликова које тумаче.
О Паћиновом божаснком таленту није било потребно разговарати, али занимљиво је како је Џони дошао до Рикарда и поверио му тако деликатну и велику улогу?
– Нисам правио класичне аудиције. Гледао сам фотографије глумаца и када сам видео Рикарда – бум. То је Модиљани, знао сам. Видео сам нешто у његовим очима, неког Оливера Рида, нешто дивно, поетски, дивље, директно. Све сам видео на тој једној фотографији.
Збуњени Рикардо
Рикарду је мало непријатно због толиких комплимата и добацује: “Можда ја треба да напустим ову простирију!?“. Смеју се обојица, а посебно Рикардовом сећању како га је усред ноћи, док је возио од Рима ка Пуљи и у колима био са ћерком и њеном дадиљом, позвао Џони Деп. Стао је на првој бензинској пумпи одакле се јавио редитељу видео позивом. Деп је био изненађен што свог глумца види окруженог натписима „бензин“, „дизел“…
– Рикардо је можда филмска звезда, али за мене је он као млади Брандо, млади Паћино, млади Крис Вокен или Марчело Мастројани – наставља Деп да хвали Рикарда, опет црвеног у лицу. – Фасцинантан је, увек спреман, прецизан, радознао и веровали смо један другом, што је најважније у овом послу. Рикардо је као Монтгомери Клифт, могао је да буде заводник са постера, али он је дошао да ради и схвата да снимање треба да буде опуштено, да се створи окружење које вас инспирише да радите, да пробате све што мислите да треба са ликом који играте.
Савршено се уклопио у начин на који глумац Џони Деп ради као редитељ:
– И Рикардо и остали глумци били су слободни да пробају шта желе, јер волим да посматрам понашања људи, да чекам да се догоди нешто што није требало, да видим и грешке и промашаје, јер то говори о постојању креативности – објашњава Деп. – Волим процес у коме не одлучујем о свему пре него што се деси, пуштам да ме поносе и очара оно што се догађа око мене. Нема великих детаљних планова или очекивања. Увек радим више у смислу „хајде да видимо шта ће да испадне, како ће да се развија наша прича“ него што желим да снимање детаљно планирам по дневном распореду. Као редитељ морам да будем на опрезу и вребам прилику да ухватим тренутак у коме је неки глумац изврстан, најбољи, и да чекам да видим шта још може да мени и филму да у некој сцени.
А то није баш једноставно са редитељем попут Џонија Депа. Рикардо ми се пожалио:
– Једно јутро сам био шокиран. Дошао сам на снимање и добио потпуно нових 27 страна дијалога, баш те расправе између Модиљанија и Мориса! Целих 27 страна које је Џони то јутро изменио, од почетка до краја, и дао ми сат времена да их научим! А на 28. страни је писало „наставак дијалога следи…“! Нисам знао шта да радим, отишао сам до Ал Паћина у његову приколицу, а он ми каже: “Не знам, мали, шта да ти кажем, биће добро“. Био сам збуњен, али сам онда помислио да ако Џони толико верује у мене да мисли како ћу то моћи да урадим, онда је то, парадоксално, велики знак поштовања и веровања у моју способност да то обавим како треба. Та сцена ми је постала велики терет, а истовремено лопта за пенал коју треба да шутнем право у гол. Та сцена говори много о свима, не само о уметницима, о достојанству, о интегритету, о стварима које нису на продају.
Деструкција је креација
Док Рикардо то прича, Џони се смешка и додаје:
– Да је мени редитељ сат пред снимање дао 27 страна сценарија да научим, ја бих га ударио или бих му рекао „здраво, видимо се сутра“. Али, Рикардо је рекао „у реду, научићу, враћам се за један сат“. Вероватно да глумци дају најбоље од себе када су сатерани у ћошак и када знају да одатле нико не може да их извуче осим њих самих, да морају да се боре како би изашли из ћошка.
У филму постоје неке реченице које, углавном, изговара Модиљани, а памте се. Попут „деструкција је креација“, „жртвовање ради уметности није мера њеног квалитета“, „твоја моћ се налази у новчанику, а укус за уметност у дупету“ као и кованица „фарт арт“ односно „уметност прдежа“. Учинило ми се да то, ипак, није био речник оног доба, посебно не Модиљанијев па сам питао Депа да ли су неке од тих реченица које сликар у филму изговара заиста његове или их је све он смислио?
– Сценарио је написан у духу Модиљанија. Када приступам сценарију као глумац, гледам га из угла свог лика. Овде сам морао да то чиним из позиције неколико главних ликова како би сваки од њих разумео и оживео га. Увек сам имао велико дивљење за Модијеве слике и скулптуре, али још више за његову личност и ставове. Није волео да прави компромисе са собом, чврсто је стајао на својим уверењима. Зато није постојала цена за коју би продао ту једну скулптуру коју је Морис једино и желео да купи од њега. Да, ја сам написао добар део сценарија и дијалога. Када сам почео рад на филму нисам још имао представу шта би он тачно требало да буде. То је заиста филм који се заснива на интуицији глумаца. Сам филм је почео временом да ми говори шта треба да буде и то кроз своје протагонисте. Снимање је можда изгледало апстрактно и помало хаотично, али у монтажној соби је све дошло на своје место. И извињавам се свима које је увредио дијалог који сам написао, због речи које сам Модију ставио у уста.
Фелини и Кустурица
Када би Моди био жив данас, шта би мислио о свету у коме живимо?
– Модиљани би разумео да је данас у реду смејати се свему што нас окружује, много више него да будете под стресом због тих ствари – изричит је Деп. – Знате ли да сам пишући лик Модиљанија на уму имао ствараоце попут Федерика Фелинија и Емира Кустурице, поред осталих.
Баш као што се наш саговорник подмсехује данашњем Холивуду.
– Холивуд је за мене као школа у којој сам много научио, где сам уложио много труда да радим оно што сам мислио да је исправно. Холивуд се није увек слагао са тим мојим изборима. Када сам радио за холивудске студије, често би на снимању били њихови продуценти или директори. Уколико бих у њиховим очима видео страх због онога што виде, посебно због онога што ја радим, то би само додало бензин у ватру мојих избора. Њихова забринутост ме је хранила да наставим својим путем, не зато што сам желео да некоме наудим, већ зато што сам тада имао осећај да добро радим свој посао.
Уколико не би били заинтересовани и уплашени, Деп би помислио да нешто није у реду.
– Оно што сам на крају научио о Холивуду је да може да буде фактор ограничавања глумца да ради свој посао најбоље што уме, посебно у креативном смислу. Тешко је тамо напарвити филм уколико није о младићу и девојци који се на крају срећно љубе, при заласку сунца, да поједноставим. А ја не желим да се играм у оквиру постојећих структура и граница, желим да имам свој глас, и у послу и у животу. Нико не треба уместо вас самих да одлучује ко сте и како се осећате, како да размишљате. Зато је веома лепо и ослобађајуће бити у послу који је у Холивуду немогуће урадити. Не осећам да бих требало испред било кога да плешем или било коме да играм у крилу због посла, већ да идем својим путем, као и до сада.
Сада се спрема да глуми у новом филму свог старог пријатеља, британског редитеља Терија Гилијама „Карневал за крај света“. Џони ће бити Сатана, а Џеф Бриџис ће тумачити лик Бога. Има назнака да ће Деп играти и у једном холивудском филму, првом у последњих шест година. Радни назив му је „Конзументи дана“ а партнерка би требало да му буде Пенелопа Круз.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис