Џошуа Каспар Гаспар рођен је у исто време када се дешава и радња његовог филма, оне чувене „орвеловске“ 1984. године. После две деценије проведене у продуцентском послу сарадње са великим светским кућама које су на Малти снимале своје филмове и више него успешног режирања реклама, Џошуа се одлучио на храбар корак – да први пут режира дугометражни играни филм. Светска премијера била је на његовој родној Малти. „Крађа Каравађа“ отворила је трећи Медитерански филмски фестивал. Премијера је била свечана, питања из публике много, а редитељ је одвојио једно поподне да у лобију хотела „Феничија“ разговарамо о привлачности истинитих прича о крађи уметничких дела, успону једне мале кинематографије попут малтешке и животу на овом острву усред Средоземног мора.
Пре тога, укратко о чему се ради у филму „Крађа Каравађа“. У зору једног јесењег дана 1984. године, из катедрале у срцу Валете нестаје непроцењиво уметничко дело – слика Каравађа „Свети Јероним пише“. Свештеник Орфеј (у тумачењу сјајног Пола Кисона), који те ноћи дежура, постаје обузет кривицом и сумњом. Док полиција покреће истрагу, а међународни притисак расте, у позадини се одвија мрежа лажи, амбиција и дубоко личних мотива. Како се истина полако открива, поставља се питање – да ли је крађа била само злочин, или и чин очајања и искупљења?
Како сте дошли на идеју да се та афера, позната готово искључиво само на Малти, али не и у остатку света, екранизује?
То је прича о којој сам слушао од деде моје супруге. Моја жена је глумица Електра Анастази, коју сам упознао пре седамнаест година током снимања на Малти. Она је полу Италијанка, углавном позоришна глумица. У мом филму игра једну од две главне улоге, детективку Леони која долази из Америке да помогне малтешкој полицији. Дакле, Електрин деда је био италијански генерал запослен у италијанској амбасади на Малти, баш у том периоду крајем седамдесетих и почетком осамдесетих. Наша Влада је тражила помоћ од Италијана знајући за њихову љубав према Каравађу, али и искуству са крађом уметнина. Тако је италијанска амбасада помогла малтешком народу да пронађу слику. А такође, касније, када су је пронашли, помогли су им да је рестаурирају у Фиренци. После пензионисања Електрин деда се вратио у Рим и кад год би га жена и ја посећивали у време Божићних празника, увек би нам говорио о тој фасцинантној крађи Каравађове слике. Вероватно му је то био најузбудљивији догађај у каријери, а мени је одувек то изгледало као одлична филмска прича. Сви воле злочин, на неки начин, посебно ако се ради о крађи вредних дела. Још ако је то неко познат као Каравађо, било је логично да малтешки редитељ-дебитант, са ограниченим буџетом, има узбудљиву тему која би привукла публику у биоскопе.
У сенци Палерма
Ради публике сте уместо Италијана у причу убацили помоћ која стиже из Америке?
Својевремено сам, током пандемије ковида, похађао на даљину лурс при лондонској Националној филмској и телевизијској школи где смо много разговарали о стратегији, дистрибуцији и маркетингу, позиционирању филма као готовог производа, како стићи до великог тржишта као што је америчко… Један пут је фестивалски, а други пут је ка биоскопима и гледаоцима. Сви савети које сам тамо добио сводили су се на једно: да је филм на енглеском језику, или да има неки део приче или филма у вези са Америком.Зато је филм на енглеском језику и са америчким детективом.
Мени би било много лепше и егзотичније да је на малтешком језику!
Волео бих да већина гледалаца размишља као ви, али није тако. Пре неколико година снимио сам као продуцент кратки филм „Малтешки борац“, на малтешком језику, и било је то дивно искуство, али сада сам хтео да искористим другу предност ове земље, а то је да је она двојезична, да су малтешки и енглески равноправни језици. Дакле, остао сам у локалним, националним оквирима, али са бољим шансама за успех у свету. И ја волим филмове на оригиналним језицима, са титловима, али када желим да одморим главу и забавим се морам да гледам филм на енглеском, да уживам у слици и визуелном доживљају, а не да пратим титлове. Тада имам осећај да пропуштам много од онога што се види на платну. Слика и визуелна писменост су ми јако важни и у раду на филму и када их само гледам.
У Ко-катедрали светог Јована, где леже остаци малтешких витезова, налази се просторија са два Каравађова платна – „Одсецање главе Јовану Крститељу“ и „Писање светог Јеронима“. Ово друго је било украдено 1984. године, али та крађа није ни издалека позната као она која се догодила 1969. у Палерму на Сицилији. Случај слике „Рођење светог Фрање и светог Лоренса“, једне од последњих коју је Каравађо урадио, и даље важи за један од десет највећих крађа уметничких дела у историји. Зашто се о малтешкој крађи тако мало зна у свету?
По мом мишљењу зато што слика из Сицилије никада није пронађена, мистерија је остала. Друго, верујем да цео свет много више зна о култури Италије него Малте, она јој је познатија. Сећам се када сам раније ишао на филмске фестивале у свету многи би Малту мешали са Гиблартаром, Сицилијом… Сада је, на срећу, већ другачије. Треће, Каравађо је Италијан па је и то разлог што медији дају већи публицитет том случају који се десио у самој Италији. Па и у нашем филму има секвенца у којој се позивамо на крађу из Палерма.
Лопови аматери
Једно време Каравађо је био угледан гост на двору Малтешких витезова, али је после морао да бежи са острва: имате и ви компликован однос са славним уметником?
Да. То је била једина, рекао бих, веза између Каравађа и Малте. Мислим да је две године био овде, јер је дошао да се склони од моћних људи из оклних земаља којима се замерио. Био је пргав и авантуриста. Витезови Реда светог Јована су му пружили заштиту, чак су га прогласили витезом како би могао да остане међу њима, а он је заузврат сликао за њих. Онда се десило да је овде убио некога током свађе, вероватно је био пијан, после чега су га заточили у један подрум у тврђави Сент Анђело који постоји и данас. Онда је некако успео да побегне и домогне се Сицилије где је, мислим, и умро. Али, ове податке треба, наравно, проверити, то је оно чега се ја сећам.
Шта је у вашем филму истина, а шта фикција?
Догађај је истинит и неки детаљи које сам проналазио гледајући архивске материјале, али ликови, заплет приче, начин извршења злочина – све је измишљено. Чак сада не могу тачно ни да се сетим детаља истинитог догађаја. Колико се сећам, украли су је неки локални момци и покушали да је продају за пола милиона долара. Сакрили су слику у неку фабрику обуће, а полиција је пронашла две или три године касније. Нико на црном тржишту није хтео да има посла са тако познатим делом и уметником. Занимљиво је да су ти момци у катедралу ушли ујутру, обучени као радници одржавања и ставили су таблу испред собе са сликама да је чишћење у току. Један немачки туриста је упркос томе желео да погледа слике, али су га они вратили и рекли да дође мало касније. Онда су слику избацили кроз прозор. У то време није било надзорних камера, вероватно ни радника обезбеђења.
Бакице у цркви
У вашем филму представник Католичке цркве оптужује старешину катедрале за лош рад, занемаривање обавеза и као да му се свети и малтретира га. Нимало божанска душа тај „монсињор Русо“, кога игра Нерси Каламата: да ли је било реакције цркве на филм?
За сада, не. Верујем да, наравно, као и у животу, и у цркви постоје људи који су лакши за сарадњу и они који су компликованији, као што је случај са нашим монсињором. То је такође и повод за размишљање. Малта је изразито католичка земља, црква је свуда, миса сваке недеље је традиција, али још као дете сам неке ствари сматрао чудним. Сећам се да сам гледао бакице које седе у клупама цркве и дају новац, прилоге свештеницима. Увек сам се питао зашто те старе жене дају новац цркви која је већ толико богата?
„Крађа Каравађа“ се издваја топлим бојама и атмосфером старих, добрих кримића из прошлих времена: јесте ли због тога радили са целулоидном траком, коју мало који редитељ у свету још користи?
То је тако субјективно… Сви имамо неке своје хероје од којих учимо, сазнајемо ствари, на које се угледамо. Гледао сам филмове Квентина Тарантина и потом сазнао да он искључиво ради са филмском траком, да наводно никада неће прећи на дигиталну камеру. Естетски ме је нешто привукло његовим разлозима за такву одлуку. Онда сам упознао директора фотоградије Дена Которна са којим сам после и радио „Крађу Каравађа“. Кад – и он је имао исти став о начину снимања. Нисам могао да верујем да су се нашле две особе које желе да нам филм изгледа као да је рађен у старија времена, да и сами осетимо како је то снимати на траци, да чујемо камеру, да руком мењамо траку… Није то само ствар необјашњиве љубави према филмској траци, већ је крајњи производ заиста другачији, другачије мирише и другачије се гледа него ови нови филмови снимљени на дигитални начин. Негде то функционише, у „Џону Вику“, на пример, али не и у „Гладијатору 2“. У првом „Гладијатору“ од пре четврт века платно вас увлачи у себе, слика је прелепа, а онда одгледам новог „Гладијатора“, наставак у режији истог човека који је овог пута радио дигитално и – разочарам се. Све је превише оштро, превише садашње и превише стварно. Уопште ме није емотивно дотакло. Ми смо „Крађу Каравађа“ радили на истом типу камере са којом је Ридли Скот снимио првог „Гладијатора“.
Сарадња са Месијем
Вероватно није лако наћи антиквитетну опрему за снимање филма, делује као егзотични хир тврдоглавог редитеља?
Грешите! Снимање филмском траком се полако враћа у моду, баш као и продаја грамофонских плоча. Ишли смо на разговоре у лондонску компанију „Панавижн“ која прави и те филмске камере. Молили смо их за помоћ јер нам је буџет за филм био недовољан. Они су нам рекли да им аутори све више траже те класичне камере и објективе и помогли су нам, не само са сниженом ценом изнајмљивања, већ и са саветима како се са њима ради. У то време са тим њиховим камерама Вес Андерсон је снимао „Феничански план“, Оливер Лаше свој нови филм… Ден је отишао у Лос Анђелес на мастерклас Удружења америчких сниматеља о раду филмском камером. Тамо су му дали важан савет. До тада смо размишљали да у резерви, ипак, имамо и дигиталну камеру, ако нешто крене по злу са филмском. Американци су му рекли да нипошто то не радимо, јер морамо да у мозгу рашчистимо да радимо са траком и да у складу са тим одредимо светло на сету, а оно не може да се мења час овако час онако, јер сваки од начина снимања, дигитално или са траком, има другачију врсту осветљења.
Пуно сте научили снимајући овај филм: због чега сте хтели да га баш ви режирате? Имате две продуцентске куће, могли сте да ангажујете редитеља кога пожелите?
Годинама већ, заиста дуго, радим рекламе, као продуцент и редитељ, чак за велике светске компаније и брендове.
И са славним фудбалером Лионелом Месијем сте радили, колико знам?
У време када је играо за „Пари Сен Жермен“ снимао је ракламу за једну компанију чији је био бренд амбасадор. Два дана смо радили ту рекламу у Паризу. Првог дана са његовим дублером, јер сваки члан екипе је морао тачно да зна шта ради када другог дана Меси дође на снимање. Све смо увежбали, снимили целу рекламу са дублером. Сутрадан ујутру смо све поновили и када је Меси дошао имали смо један сат и петнаест минута да све завршимо. Тада више нема исправке, само снимање. Занимљиво искуство.
Прекинуо сам вас, стали смо код ваше жеље да режирате целовечерњи филм?
Међутим, видео сам да се, нарочито после пандемије ковида, тај свет рекламних, наменских филмова успорава, да сви радије снимају у близини своје куће и седишта него што иду на далеке локације каква је Малта. Инфлуенсери и кампање на друштвеним мрежама увелико преузимају улогу некадашњих класичних телевизијских реклама. У исто време, на Малти је почело да се снима све више филмова и ту смо почели да добијамо лепе понуде за сарадњу. Снимили смо „Побуну“ са Џејсоном Стетамом, „Тихи час“ Бреда Андерсона са Џоелом Кинамоном и још неколико холивудских филмова. Екипа мојих фирми је све то радила, а увек сам имао амбицију да снимимо и сопствени дугометражни играни филм. Међутим, никада нисмо имали новца за то, а на конкурсима нисам пролазио. И заиста, нисам био добар са писањем сценарија. Вероватно четири пута сам био одбијен, можда пет. Пре десет година је малтешки фонд за филмове годишње износио двеста хиљада евра и ту суму би поделило пет пројеката, а то је, заиста, ништа. Па ми смо за сваки наш кратки филм добијали свега десетак хиљада евра! Сада и Филмска комисија и Савет за уметност гурају промене на боље и тренутно се нашим ствараоцима додељује око два милиона евра годишње, што је десет пута више него пре!
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон и МФФ