Камен из Розете је симбол културног насиља, камен је симбол културног империјализма. Враћање камена је симбол промене ствари – да више нисмо у 19. веку и да треба да радимо са етичким кодексом 21. века. – ово је, између осталог, изјавила недавно Моника Хана, вршилац дужности декана Колеџа за археологију у египатском граду Асуану. Она је то рекла поводом поновног захтева Египта да Велика Британија овој држави врати део однетог блага, између осталог и чувени Камен из Розете.
Ова необична и изузетно вредна камена плоча налази се у Британском музеју дуже од два века. Тачније од 1802. године. Реч је о предмету насталом 196. године пре нове ере који је нашла француска војска 1799. Приликом грађевинских радова на утврђењу Розета у Египту, 19. јула те године, француски војници су нашли део камене плоче. И таман када су хтели да је уграде у утврђење, њихов старешина Пјер Франсоа Бушар, љубитељ египатских старина, приметио је да плоча није “обична”. Захваљујући њему, а стручњаци су касније рекли своје, сачуван је један од највреднијих археолошких налаза у свету.
То је фрагмент са различитим писмима. Прецизније, реч је о делу декрета који је издао египатски краљ Птоломеј Пети написан египатским хијероглифима и демотским писмом, као и грчким алфабетом.
Чували су Французи камен све док им се у живот нису умешали Британци. Јер, и они су хтели у Египту део колонијалног колача. Ушли су у ову афричку државу 1801. и поразили Наполеонову војску. Французима су дозволили да се евакуишу из Египта, али не да понесу бројно благо које су спремили за транспорт. Тако је 1802. камен стигао у Лондон где је одмах по доласку војних изасланика изложен.
Према наводима стручњака и штампе, Египћани као да тек сада покушавају да дознају шта им је све и када однето из земље. Истраживачи кажу да то није ни лак ни једноставан посао. Јер, практично од када су почела ископавања у овој афричкој држави, а то је негде од друге половине осамнаестог века, нико и није контролисао те радове. Ко копа и где завршава пронађено. А њима су руководили странци, пошто тадашње муслиманске власти уопште нису биле заинтересоване за то. За њих је то било наслеђе неверника који није ни требало да постоје у муслиманском свету.
Истраживачи из иностранства су деценијама односили све што су сматрали вредним. Нешто би и платили властима, али већину предмета нису. А власти се и нису нешто много буниле. Напротив. Као да су и хтели да се реше свега што су изградили неверници. Тако да данас нико са сигурношћи не може да каже колико је археолошког блага завршило ван Египта и где.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању