Сада је судбина „Судњег дана“ ећ постала историја: не памти се да је дебитант добио прилику да се такмичи у главном програму Канског фестивала, а није баш ни толико чест случај да се тамо нађе било какав филм из Египта, аграда је изостала, али не и одличне критике за сценаристу и редитеља Абу Бакрија Шаукија (33). Верујемо да ће наредних месеци и наша публика имати прилику да види ову нежну и топлу, хумором испуњену, причу о путовању човека, који је прележао лепру, у потрази за породицом која га се одрекла када је он био дете, а та болест заразна. Смештен је у колонију истих таквих несрећника и када му је жена умрла, ставио је целу своју „кућу“ на колица са два точка, упрегао магарца, јединог пријатеља који му је остао, и кренуо на пут. Кришом му се придружио дечак, сироче, који живи у близини колоније прогнаних. Ни он није имао никога свога. Полако, како пут одмиче, изгледа да ће обојица наћи по једног пријатеља… светски, а камоли египатски, филмови ретко су се бавили лепрозним људима. Зато је Шаукијев посао заслужио још више пажње, а тек када знате да главни лик игра Ради Гамал који је уистину прележао болест што га је обележила, и да заиста живи правој колонији лепрозних, онда ће ваш ок бити још већи пошто погледате овај ивни, дирљиви филм. акон пројекције у Кану, испред мене е седео симпатичан брачни пар: редитељ сценариста Абу Бакр Шауки и продуценткиња Дина који су заједно изгурали елики посао око стварања овог филма. есет година је Шауки обијао прагове родуцената и фестивала који су мислили да је у питању шала када би им млади едитељ рекао да има причу за свој први илм „Судњи дан“. Питали би ме каква је прича филма и ада бих одговорио да се ради о лепрозном човеку и малом сирочету, уозбиљили и се. Онда би упитали има ли кога од познатих глумаца у филму? Када би чули да ема ни познатих ни непознатих глумаца, ећ натуршчика, потпуно би се смркли – ећа се Абу Бакр Шауки. Онда је упознао одлучну девојку Дину, а дипломом америчког универзитета олумбија из области продукције, која му е помогла да направи филм и са њим уђе прву лигу канске смотре. Дина и Абу су анас у браку, заљубљени су до ушију једно у друго, имају велике планове о којима у ми причали управо у Кану. Прво сам му постала продуцент, односно шеф, и као шеф решила сам да му редим и приватни живот и наредила му а је време да се жени – одлучна је Дина оја увек прасне у смех пре Абуја. – Никада нико није званично запросио некога, већ смо негде на половини ада на филму обоје схватили да ћемо се енчати – објашњава Шауки, чији је отац гипћанин, а мајка Аустријанка. Он је ест година живео и студирао филм у ујорку. тално су допуњавали једно друго оком разговора, као што то чине и у ивоту. Често су се смејали. Он ми је бјаснио да тетоважа на његовој руци начи „И то ће проћи“: Подсетник на оптимизам у тешка ремена којима ће доћи крај – каже едитељ који се искрено насмејао на оје потпитање да ли је то ставио пре ли после венчања са Дином? Смејала е и Дина стално понављајући „Шауки, ауки..“. До пре неког тренутка, док исам редитеља то питао, ни сама није нала да презиме њеног драгог значи моја страст“. Изгледа да јој се допало. То је арапско име, мада више египатско, и толико је често да више нико не мисли на речи од којих је настало објашњава власник тог „страственог“ мена. бу је причао о својој фасцинацији вом темом и мукама које је имао да беди друге у то да је вредна филма: Хтео сам да прикажем оболеле од епре као људе, али не као деформисане људе, да гледаоце подстакнем да не уде другима према спољном изгледу, ећ према врлинама које поседују. епра је болест која има медицинске друштвене последице. Медицинске начи деформитет тела и могућност аразе, али откако је пронађен лек, стао је само деформитет код оних који у одавно оболели. Тај деформитет остаје врста друштвене болести, јер уди гледају на ружан начин особе кој е болест деформисала. Зато су многи некадашњи болесници, иако излечени, одлучили да остану у колонијама лепрозних где су прихваћени на достојанственији начин него у спољном свету. и сте још као студент, пре десетак година, снимили документарац о колонији лепрозних у Египту? Када сам био дете слушао сам о тој колонији, али нико није знао нешто више о томе, чак ни где се налази. Има их две, заправо. Једна је северно од Каира. Она је већа и званична, има око хиљаду и по становника, а друга још више ка северу. Она је, на неки начин, напуштена и постојаће само док последњи њен становник не умре, а сада их има тридесетак. Хтео сам да видим живот људи који су отерани негде у пустињу, не силом, већ неприхватањем. Та средњовековна болест је искорењена и сматра се да ће за двадесет година нестати и последњи човек који је имао, тако да је ово била прилика и да се види последња генерација људи са лепром на свету. Ту сте нашли Радија Гамала, главног глумца? Када сам га пронашао одмах сам био искрен према њему и објаснио му шта ми треба: да не желим да искористим његову болест како бих снимио филм и тиме њему променио живот на горе, да га изложим јавности уколико он то не жели. Знао сам да су ти људи јако поносни и да са презрењем гледају на оне који њих посматрају презриво. Зато сам пазио да не створим од њега циркуску забаву или му повредим осећања. Током четири месеца сам га припремао за глуму и снимање, успоставили смо јако близак однос и постали пријатељи. Када оболели од лепре први пут упознају некога ко нема ту болест, обично му не пружају руку, јер мисле да би били одбијени. Не желе непријатну ситуацију. Ја сам Гамалу тражио да се рукујемо и то је био почетак нашег пријатељства.
Наставак прочитајте у броју 3120.