Ексклузивно Бертран Бонело: шта да радимо са историјом

Најпре упозорење: готово све што следи заиста се десило. Хаити 1962. година. Младић Клервијус Нарсиси на силу испија прашак од кога делимично умире – тешко да би се за некога тако могло рећи у свакодневном говору, али овде се ради о вуду магији. Младића сахрањују, али не задуго. По-сле извесног времена ваде га из гроба, опет делимично умрлог. Не зна за себе, што би се рекло, а посебно не где се налази. Потпуна амнезија. Постао је зомби. Зомбифицирану групу људи локални мангупи, у времену када је као укинуто ропство поодавно, користе да им бесплатно раде на плантажама шећерне трске.Таман када почнемо да се плашимо и за нас, овде, да се питамо колико су радници код нас већ постали зомбији са амнезијом, прича филма сели се у садашње време, у једну елитну париску гимназију за девојке. Пратимо бунтовну Фани и њене три другарице са љу-бавним мукама, које чине мало, тајно сестринство у тој школи, коју похађају ученице чији очеви и деде носе важна државна одликовања.Заплет настаје када се девојкама придружује Мелиса, тек пристигла са Хаитија после разорног земљотреса, који је 2010. погодио острво, у коме су погинули девојчини родитељи. Дошла је код тетке која живи у Паризу и бави се – вуду магијом. Полако откривамо да оно што се догађало на Хаитију пре готово шездесет година, утиче на деша-вања у данашњој Француској.

Наставак прочитајте у броју 3156.