Док већина туриста машта о сунцу и плажама Балија, Ненад Славујац свој компас окреће ка местима о којима ретко пишу туристички водичи. Иако се професионално бави финансијским моделирањем у банкарству, његова права страст су путовања која носе дозу авантуре и изненађења – од упознавања аутохтоних племена и њихових мистичних ритуала, до сусрета са Комодо змајевима и пењања на активне вулкане. Својим пратиоцима на Инстаграму @nenad.slavujac.travel доноси управо тај, често скривен и непредвидив свет, који зна да очара лепотом, али и да изазове језу својом бизарношћу. Недавно је два месеца провео у Индонезији, а утисак који га највише прати није луксуз рајских острва, већ необични и јединствени свет Тана Тораџе.
Тораџа народ, специфичан је, мистичан, и онима који нису спознали њихову културу може деловати врло бизарно?
– Тораџа народ са индонежанског острва Сулавеси вековима је живео у складу са својим анимистичким веровањима, са снажним култом предака и запањујућим постхумним ритуалима. Иако су пре нешто више од једног века примили хришћанство од холандских мисионара, многи древни обичаји су остали дубоко укорењени у њихову свакодневницу. Један од тих ритуала је да тела преминулих остају у кући у којој живе њихове породице и наследници, чак и по неколико година након смрти. Породица чува преминулог у посебној соби, најпре у кревету, а касније га углавном премешта у отворени ковчег. Тело премазују формалином – снажним раствором који делује као конзерванс. То спречава распадање ткива и чува тело у стању готово налик мумији. Пре него што им је формалин постао доступан, примењивали су традиционалне методе за очување тела. Користили су одређено биље и ароматична уља и држали тело у проветреној просторији како би се постепено сушило.
Да ли овај народ своје преминуле сматра мртвима или је њихово схватање другачије?
– Одлично питање! Током тог периода их чак и не сматрају мртвима, већ болеснима. Тако да их редовно посећују и разговарају са њима као што би разговарали са живима. Доносе им и храну, а некима и цигаре. Чак их и пресвлаче и купују им нову одећу, стављају им наочаре, накит и слично. Колико год то нама деловало бизарно, треба разумети да они на тај начин исказују љубав и поштовање према преминулом. Везу са својим најмилијима не раскидају одједном, већ постепено и на тај начин лакше преболе њихов одлазак. То је такође период током кога породица прикупља новац за велику сахрану. Сахрана је веома битан догађај у животу Тораџа народа. А што је већа, већи је и друштвени статус и углед преминулог и његове породице. Коштају и по неколико десетина хиљада евра. А у случају најистакнутијих чланова заједнице, трошкови се могу мерити и у стотинама хиљада евра. Додатни разлог за пролонгирање овог периода је то што неки супружници желе да на онај свет оду заједно, као што су заједно и живели. Тако да се сахрана једног супружника може одлагати неко време како би преминула особа “сачекала” свог брачног друга.
Рекли сте нам, током овог разговора, да ако би неко случајно залутао током њиховог ритуала, био би веома изненађен, чак шокиран?
– Управо тако. Ако бисте неким случајем залутали и неочекивано наишли на сахрану у Тана Тораџи, вероватно бисте мислили да је у питању нека прослава. Док ми тугујемо у тишини, они певају, плешу и забављају се. Сахране трају по неколико дана, уз присуство много људи.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању