ПЕДРО ПАСКАЛ, ЈУНАК „ЕДИНГТОНА“
Бунтовник са разлогом
Педро Паскал је одушевио посетиоце и медије на Филмском фестивалу у Кану, где је присуствовао премијери филма „Едингтон“ редитеља Арија Астера. Филм је изазвао велику пажњу, не само због своје провокативне тематике, већ и због снажних наступа главних глумаца, међу којима је и Паскал, који тумачи лик градоначелника Теда Гарције. Да будемо поштени, филм је прилично лош, добио је најгоре критике од свих наслова у Такмичарском програму и заправо је та политичка сатира велики промашај у коме су сви нашли само једну светлу тачку – Педра Паскала, чилеанског глумца који је последњих година играо у најпопуларнијим холивудским филмовима и серијама и постао једна од највећих светских звезда.
“Едигнтон“ је донекле савремени вестерн смештен у фикционални град у Новом Мексику током пандемије ковида. Прича се фокусира на сукоб између шерифа Џоа Кроса (преглумио га је Хоакин Феникс и од њега направио још једног Џокера) и градоначелника Теда Гарције, који постају симболи поларизације америчког друштва. Филм истражује теме страха, политичке манипулације и друштвене подељености, а критикује десничарске идеологије.
Паскал, који је као дете емигрирао из Чилеа у САД, истакао је важност заштите права избеглица и избегавања политичког говора заснованог на страху. Његове изјаве током фестивала јасно су указале на посвећеност друштвеној правди и уметности која инспирише промене.
Током прес конференције Педро је снажно осудио политичку манипулацију засновану на страху, посебно у контексту америчке имиграционе политике. У разговору са новинарима, Паскал је поред осталог одговорио на питање да ли се плаши повратка у САД након што је приказан њихов филм у Кану:
– Страх је начин на који они побеђују. Морате да будете упорни у томе да испричате своје приче, да добијете простор да се изразите и да будете оно што јесте.
За Трампову имиграциону политику рекао је да није довољно упућен у оно што смера, али испричао је свој случај са некадашњом Америком:
– Ја нисам најбоља особа да одговори на то питање, само желим да људи буду безбедни и заштићени и да у својим размишљањима будем на правој страни историје. Ја сам избеглица. Моји родтељи су побегли од диктатуре и после азила у Данској добио сам прилику да одрастем у САД и да није било такве политике заштите избеглица у обе земље ко зна шта би се десило са нама.
И касније, током фотографисања целе екипе филма, највећу пажњу изазвао је Педро својим “бунтовним“ модним избором. На себи је имао црну мајицу без рукава и широке панталоне бренда “Калвин Клајн“, употпуњене необичним мокасинама са металним детаљима који делују као оружје за тучу уличних банди. Његов изглед је изазвао помешане реакције, али је свакако допринео редефинисању мушке сензуалности на црвеном тепиху. Овај избор одеће и обуће је био и Паскалов одговор на недавне покушаје фестивала да уведе строжија правила одевања која забрањује „непристојну“ одећу ба црвеном тепиху и свечаним премијерама.
СИСИ СПЕЈСИК
Унуци пречи од каријере
Сиси Спејсек (75), добитница Оскара за улогу у филму „Рударева кћи“ (1980) једна је од најцењенијих америчких глумица,. Ове године је у Кан дошла као споредна глумица у драми „Умри, љубави“ редитељке Лин Ремзи у којој игра свекрву главне јунакиње у тумачењу Џенифер Лоренс. Филм је адаптација истоименог романа аргентинске списатељице Аријане Харвиц и бави се темама постпорођајне депресије и психотичних стања.
Током фестивала, Спејсекова је учествовала у посебном догађају, где је пред публиком разговарала о својој каријери и улози у овом филму. С обзиром на њен богат опус, укључујући филмове као што су “Река“, “Нестали“, „Злочини срца“, „Џ.Ф.К“ и други, водитељ програма се највише задржао на филму који је прослави Сиси, а то је хорор „Кери“ (1976) Брајана де Палме, а по роману Стивена Кинга, као и ово најновије дело због кога је поново стигла у Кан.
Иако је филм углавном фокусиран на лик Грејс, Сисина улога је привукла пажњу критичара. Лист „Гардијан“ је похвалио филм као „интензивно сензуалну студију жене у слому“, истичући снажну глуму Џенифер Лоренс, док је улога Спејсекове била мање истакнута, али доприносила укупној атмосфери филма. С друге стране, “Вог” је навео да филм „није испунио очекивања“, критикујући недостатак емоционалне дубине и чврсте наративне структуре, док је улога Спејсекове оцењена као “стабилна, али не и кључна за развој приче”.
Глумица је признала да је њен менаџер једва убедио да се састане са редитељком „Умри, љубави“ јер је имала друга посла – да чува унуке! Када је коначно пристала схватила је да баш ништа не разуме шкотску редитељку Лин Ремзи која је причака својим неразговетним шкотским дијалектом. Са друге стране, ни Лин није разумевала језичку посебност енглеског језика који се говори у Тексасу. Срећом, продуценткиња фима је умела да и једној и другој протумачи шта говоре.
Сиси Спејсек је донела свој тексашки шарм у Кан, где је ова оскаровка забављала публику причама из своје више од педесет година дуге каријере. Нарочито се осврнула на чувену улогу у филму “Кери“, коју сматра прекретницом у каријери. Сиси је упознала режисера филма Брајана де Палму преко свог мужа, познатог сценографа Џека Фиска. Ноћ пре аудиције, остала је будна до касно, поново читајући роман Стивена Кинга на којем је филм био заснован. Роман је исцрпео и измучио. На аудицију је дошла изгледајући прилично лоше: ставила је вазелин у косу и носила поцепану хаљину. Након аудиције, била је сигурна да је потпуно упропастила своју шансу.
Међутим, управо је тај сирови, неуредни изглед и аутентична туга коју је пренела кроз свој изглед и понашање, освојила Де Палму, који је препознао њен талент и изузетну способност да се потпуно посвети лику.
– Мислила сам да ме Брајан мрзи, да никада неће желети да ме има у свом филму и да сигурно нећу добити ову улогу – причала је Сиси. Њен муж Џек био је тај који је донео вест да је добила главну улогу, што ће јој касније донети номинацију за Оскара.
МИА ТРИЕПЛИТОН
Остварење сна
Миа Триеплитон (24), ћерка оскаровке Кејт Винслет, остварила је нешто ретко: да се (готово) први пут појави на филму и то у главној улози и код чувеног редитеља, па још уз познате колеге као што су Том Хенкс, Риз Ахмед, Скарлет Јохансон, Брајан Кранстон, Мајкл Сера, Бенисио дел Торо, Бенедикт Камбербеч и други. У „Феничанској шеми“ Веса Андерсона игра лик младе жене која се спрема да постане часна сестра, али јој живот добија другачији ток од оног што га је планирала када је њен отуђени отац,бизнисмен-преварант, кога тумачи Бенисио дел Торо, позива да постане његова наследница. Филм је премијерно приказан у главној конкуренцији фестивала и изазвао је помешане реакције критике, више лоше него добре.
Ипак, Миа је блистала на црвеном тепиху огрнута смарагдно зеленом хаљиом Оскара дела Ренте која подсећа на култну “Живанши“ хаљину коју је њена мајка носила на додели Оскара 1998. године. Сутрадан, током прес конференције, Миа је рекла неколико фраза, али нисмо јој замерили јер је млада, на самом почетку каријере:
– Бити део овог филма је остварење сна. Рад са Весом Андерсоном и Бенисиом дел Тором било је искуство које ћу заувек носити са собом.
Критичари су приметили да је Миа донела освежавајућу енергију филму, са својом суптилном и емотивном глумом. Неки су истакли да је њена појава на платну био један од најсјанијих тренутака филма.
НИКОЛ КИДМАН
Увек спремне жене
Једина од звезда у овом броју нашег листа која није дошла у Кан са новим филмом јесте аустралијска глумица Никол Кидман (57), али је важан и други повод због кога је обасјала Кроазету. Велика пословна империја „Керинг“, коју воду муж мексичке глумице Селме Хајек, већ годинама организује вече „Жене у покрету“ где се слави улога снажних и способних жена у филму, које су својим радом унапредиле положај свих жена у кинематографији.
На церемонији, Никол је изразила дубоко поштовање према организаторима и претходним добитницама награде, међу којима су Џина Дејвис, Сузан Сарандон, Нишел Јео, Гонг Ли, Селма Хајек (!), Џејн Фонда, Изабел Ипер…
– Част ми је што сам део овог изузетног друштва жена које дубоко поштујем – рекла је слављеница. – Филмски фестивал у Кану је део мог живота више од три деценије и радује ме што могу да ово признање додам многим драгоценим успоменама које сам овде стекла. Још 2017. сам баш у Кану обећала и себи и другима да ћу од тада и заувек бар једном у 18 месеци да радим са женом која режира и то обећање сам испунила више него дупло, јер сам од тада чак 27 пута снимала са редитељкама. Ја сам само једна од тих „жена у покрету“ која воли да експериментише са улогама. Не желим да се уљуљкам и стално радим исте ствари јер нас жене много строжије гледају и процењују. Зато увек морамо да будемо спремне и сложне, посебно данас када нам се после четрдесете године живота затварају врата иза којих су добре улоге, и то много чешће него мушкарцима.
Признала је да нема намеру да и сама постане редитељка, „за сада“, како је додала. Али, открила је да често устаје у три ујутру како би записала снове или мисли, јер сматра да су ти рани сати креативно најплоднији. „Тада ум лебди између сна и будности.”, објаснила је глумица.
Кидманову ћемо ускоро гледати у новој сезони серије „Девет савршених странаца“, као и филму „Скарпета“, адаптацији романа Патрише Корнвел, у коме ће играти са Џејми Ли Кертис.
МАРИШКА ХАРГИТЕЈ
Моја мама Џејн
Маришка Харгитеј је имала три године када је са два старија брата спавала на задњем седишту аутомобила којим је њихова мајка ишла на заказан наступ из Билоксија у оближњи Њу Орлеанс. У возилу су били и возач, глумичин адвокат и љубавник у том периоду Сем Броди, као и њене четири чиваве. Око два иза поноћи 28. јуна 1967. аутомобил се закуцао у камион који је нагло успорио због магле на путу која је проузрокована запрашивањем комараца из трактора. Аутомобил иза камиона није успорио и подлетео је право под камион. Путници са предњег седишта и две чиваве погинули су на лицу места, док је децу позади само пробудио прасак. Аутомобил је остао без крова. Једно од те деце била је Маришка Харгитеј која се ничега не сећа. Чак ни мајке. Има само два сећања на њу, али није сигурна да ли су стварна или измишљена. Чак и када је постала и сама глумица, јунакиња најдуговечније америчке серије „Закон и ред“ и једна од најплаћенијих телевизијских глумица света, Маришка није желела да има било шта са својом мајком која је била послератни секс-симбол, „најпаметнија глупа плавуша“ како су је новине тада прозвале, жена изражених облина, али нежног срца која је радо позирала у бикинију и увесељавала америчке војнике широм света, баш као и Мерилин Монро коју је ценила.
Маришка Харгитеј (61) је одједном схватила да је била окрутна према мајци и пожелела да режира документарни филм о њој. Речено-учињено: након светске премијере у дворани „Буњуел“ многи су плакали, па и сама Маришка. Филм је донео и једну новост за коју нико није знао, открио тајну коју је, како ауторка каже, тридест година добро чувала а то је да њен отац заправо није Мики Харгитај, мађарски бодибилдер и глумац, већ бразилски певач Нелсон Сардели (звезда хотела и коцкарница Лас Вегаса) с којим је Џејн имала аферу у месецима када се премишљала да ли да се разведе од Микија. Филм је Маришка назвала једноствано „Моја мама Џејн“.
– Пре осам година била сам продуцент документарца о случајевима силовања у САД којима се полиција никада није бавила – казала је Маришка. – Сви око мене су ме тада питали зашто не снимим филм о мојој мајци, аи тада још нисам била спремна. Требало ми је још снаге да се упустим у тако емотивну авантуру. Морала сам да причам и са браћом и сестрама, да најпре њима објасним шта желим и да их уверим да могу да ми верују.
Филм је заиста узбудљива прича о вансеријској жени у златном добу Холивуда, емотивна, смешна и драматична истовремено. Саговорник је и Маришкин отац, данас у деведесетим, добродржећи Нелсон, као и његове ћерке, Маришкине полусестре.
– Дуго сам се стидела мајке и била огорчена на биолошког оца с којим сам прекинула све везе када сам сазнала истину. Али, када сам прочитала писма која су једно другом писали, схватила сам да су се искрено волели и да немам чега да се стидим.
Ипак, Маришка највећу љубав и захвалност изражава према Микију Харгитеју, човеку који је одгајио заједно са два брата и за кога је до својих двадесетих мислила да јој је отац:
– Да, мислим да сам одрасла баш тамо где је требало и са ким је требало. Сада схватам да су сви они заправо радили оно што је било најбоље за мене.
Пише Срђан Јокановић