Чувен по својим сјајним филмовима и невољама са иранским властима које су га прогониле због његовог слободарског духа, редитељ Џафар Панахи је после дуго времена снимио филм на слободи, јер је годинама био у кућном притвору и затвору. „То је била само незгода“ освојио је Златну палму за најбољи филм, а награду му је уручила председница жирија, француска глумица Жилијет Бинош. Она има дугу историју љубави према Ирану – играла је код Абаса Кјаростамија („Оверена копија“) и била у блиским односима са њим. А, гле занимљивости, Панахи је каријеру отпочео као помоћник код Кјаростамија!
Панахијев филм, први након пуштања из затвора 2023. године, представља директан напад на ауторитарни режим у Ирану. Трилер прати бившег политичког затвореника који киднапује човека за ког верује да је био његов мучитељ и потом са другим дисидентима расправља да ли да га убије или да му опрости. Филм је стварно добар, можда не на нивоу неких ранијих Панахијевих остварења, али увек некако у ситуацијама када се за личност аутора везују цензура и прогони јавност мисли како је то било пресудно за жири да би показао и свој политички став. Можда јесте тако, можда и није, али овогодишња конкуренција је заиста била добра и јака и награде су расподељене у великој мери по укусу вашег извештача са фестивала.
Постоји једино лична жал за још три добра филма која су могла да се удену међу лауреате, а два чаак и за најважнију награду – „Тужиоци“ украјинског аутора Сергеја Лознице и „Нови талас“ Ричарда Линклејтера. Први је посвећен Стаљиновој бирократији и „правди“, а други рађању ауторске звезде француске кинематографије прошлог века, времену када је Жан-Лик Годар снимао свој први филм „До последњег даха“ са којим ће ући у историју седме уметности. Трећи филм, прилично занимљив, је шведско-египатски „Орлови републике“ о политичким превирањима и државном удару који се држао у тајности, виђених кроз смешно-тужну судбину тамошњег најпопуларнијег глумца.
Свеједно, овом победом у Кану, Џафар Панахи је комплетирао ретку фестивалску “троструку круну”, освојивши главне награде на сва три велика европска фестивала, након што је добио Златног лава у Венецији за филм „Круг“ (2000) и Златног медведа у Берлину за филм „Такси“ (2015). Панахи је тек четврти редитељ коме је то пошло за руком: пре њега су то остварили Анри-Жорж Клузо, Микеланђело Антониони и Роберт Алтман.
Жири фестивала у Кану чинили су, поред председнице Жилијет Бинош, глумци Хали Бери (САД), Џереми Стронг (САД) и Алба Рорвакер (Италија); редитељи Диодо Хамади (Конго), Хонг Санг-су (Јужна Кореја), Пајал Кападија (Индија) и Карлос Рејгадес (Мексико); као и француско-мароканска књижевница Лејла Слимани.
Завршница овогодишњег фестивала добила је драматичан заплет последњег дана када је тог јутра нестала струја у целом Кану (и добром делу околне регије). Хотели, продавнице и ресторани у центру града били су затворени готово цео дан, али не и фестивалска палата која има сопствени извор електричне енергије. Предвече је струја поново стигла у Кан, таман на време да светлом обасја црвени тепих и званице које су преко њега долазиле до дворане „Лимијер“. Осим лауреата тепихом су то вече корачали Џејн Фонда, Кејт Бланчет, Ел Фенинг, Ренате Реинсве, Џон Си Рајли, Тери Хечер, Мишел Родригез…
Џон Си Рајли, који је био у Кану због италијанског филма „Писмо или глава“, дао је музичку ноту церемонији, отпевавши на енглеском познату француску шансону „Живот у ружичастом“ приликом уручења награде за најбољи сценарио двоструким добитницима Златне палме, браћи Жан-Пјеру и Лику Дардену за драму „Дом младе мајке“.
Вагнер Моура из Бразила освојио је награду за најбољег глумца за главну улогу у филму „Тајни агент“, политичком трилеру смештеном у Бразил седамдесетих година, у режији Клебера Мендонче Фиља. У не баш честој прилици да један филм добије две награде, Фиљо је такође проглашен и најбољим редитељем.
Дебитанткиња Надија Мелити, која чак и нема амбицију да постане глумица јер је спорт њен живот, освојила је награду за најбољу глумицу за главну улогу у француском филму Хафсије Херзи „Мезимица“, о одрастању муслиманске лезбијке.
Немачка редитељка Маша Шилински добила је Награду жирија за филм „Звук падања“, епску породичну драму која се протеже кроз четири генерације у истој сеоској кући. Награду је поделила са шпанским редитељем Оливером Лашеом за филм „Сират“ (наш дистрибутер „МЦФ – Мегаком Филм“ већ га је превео као „Пут живота“), апокалиптичну драму смештену у мароканску пустињу где изгубљена генерација прави рејв жирке.
Антрфиле
Награде 78. Канског фестивала
Главни такмичарски програм:
ЗЛАТНА ПАЛМА
Џафар Панахи за “То је била само незгода“ (Иран)
ВЕЛИКА НАГРАДА ЖИРИЈА
Јоаким Трир за „Сентиментална вредност“ (Норвешка)
НАГРАДА ЖИРИЈА
Маша Шилински за „Звук падања“ (Немачка) и Оливер Лашс за „Пут живота“ (Шпанија)
НАЈБОЉИ РЕДИТЕЉ
Клебер Мендонча Фиљо за „Тајни агент“ (Бразил)
НАЈБОЉИ СЦЕНАРИО
Жан-Пјер и Лик Дарден за „Дом младе мајке“ (Белгија)
НАЈБОЉА ГЛУМИЦА
Надија Мелити за „Мезимица“ (Француска)
НАЈБОЉИ ГЛУМАЦ
Вагнер Моура за „Тајни агент“ (Бразил)
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА
Би Ган за „Васкрсење“ (Кина)
ЗЛАТНА КАМЕРА (за најбољи дебитантски филм)
Хасан Хади за „Председникова торта“ (Ирак)
КРАТКИ ФИЛМ
Тауфик Бархом за „Драго ми је што си сад мртав“ (Израел)
Награде селекције Известан поглед
ФИЛМ
“Мистериозни поглед фламинга” (режија Дијего Сеспедес), Чиле
РЕДИТЕЉ
Араб и Тарзан Насер („Било једном у Гази“), Палестина
СЦЕНАРИО
Хари Лајтон („Сувозач“), Велика Британија
ГЛУМИЦА
Клео Дијара („Одмарам се само у олуји“), Капе Верде
ГЛУМАЦ
Френк Дилејни („Уличар“), Велика Британија
ПОСЕБНО ПРИЗНАЊЕ
„Сенка мог оца“, режија Акинола Дејвис Млађи (Нигерија)
Пише Срђан Јокановић