Фестивал се још одржава на Азурној обали, и даље у мају, али сви овде имамо утисак да смо ушли у погрешан авион и слетели у Берлин, усред зиме, на тамошњу филмску смотру.
Ни Кан у мају није што је био: на кишу смо и навикли, али на овакву хладноћу баш и нисмо. Па зар на плажи да људи седе у џемперима? Добро је што овде више одавно нема посла за гологруде старлете – смрзле би се, сиротице. Заправо, „женско питање“ данас се сасвим другачије поставља. Лепе жене на плажи или Кроазети више нико и не очекује, траже се само
озбиљне и паметне које режирају филмове и боре се равноправност свог пола. Пребројавање се наставља колико су филмова у главном програму режирале жене, колико их је
изабрано у званичну селекцију, који је однос мушко-женски у жирију… На свакој конференцији за медије неко већ постави питање о положају жена. „Будућност филма је женског рода“, гласио је наслов у једним новинама. Уметнички директор (селектор) Канског фестивала Тијери Фремо баш је под опсадом организација за равноправност жена. Сваки дан им се правда због нечега што му замерају. Представница једног од тих удружења каже: „Не желимо да се Фремо само брани, већ да буде лидер у борби за права жена“! А „лидер“ одговара: „Питање броја жена које режирају има одговор у филмским школама“! А верујте, само летимичан поглед на листу филмова у неколико званичних програма фестивала оставља
утисак да су филмске ауторке готово оствариле свој циљ – дошле су у Кан из целог света: од Авганистана и Марока до Бразила, Француске или Русије. И док разне овдашње новине упозоравају на организовану високу проституцију која сваке године у време фестивала узбуђује Кан, његове хотеле и усидрене јахте, дотле неки већ жале за бившим суперпродуцентом Харвијем Вајнстином који је до пре пар година у Кан доводио добре филмове и велике звезде, доносио моћ, новац и гламур, али… Али, он је сада на стубу срама због тога што су га неке глумице оптужиле да их је сексуално искоришћавао! Процеси су у току, али једна од глумица (Азија Арђенто) и сама је оптужена због исте ствари. Јавио се млади глумац који је играо у филму што га је Азија режирала да каже како га је сексуално напаствовала. „Силовање“ је решено договором ван суда.
Легендо, извини!
Заврзлама је достојна самог Канског фестивала чији почетак је обележила тишина већа него што је уобичајено: као да су медији и друштвене мреже у трансу ишчекивали другу половину смотре и долазак највећих холивуд ских великана – Бреда Пита, Леонарда Дикаприја и Силвестера Сталонеа. Припреме су у току: где год се окренете видите подсећање на Кански фестивал од пре четврт века, када је председник жирија Клинт Иствуд за добитника „Златне палме“, на опште изненађење, прогласио филм „Петпарачке приче“ у режији младог и непознатог Квентина Тарантина. Највећи број извештача и публике очекивали су да награда оде у руке Кшиштофу Кишловском за филм „Црвено“ из његове „обојене“ трилогије. Тарантино се „викарима“ захвалио средњим прстом. Тачно двадесет и пет година касније, Тарантино се опет такмичи за „Палму“ са насилним и духовитим остварењем „Било једном у Холивуду“. Очекивања су велика, али се чини да је фаворит, ипак, Педро Алмодовар са драмом „Бол и слава“. Нема овдашње новине на киосцима која на насловној страни нема Педра или његове глумце Антонија Бандераса и Пенелопу Круз. Делује као нескривена кампања за овог шпанског редитеља, вечитог канског губитника, бар што се тиче „Златне Палме“ за најбољи филм. Сви се надамо да жири предвођен вишеструким оскаровцем, мексичким редитељем Алехандром Гонзалесом Ињаритуом, неће подлећи „притисцима“ јавности, односно медија који имају своје миљенике. Није да сваки Алмодоваров филм није заслужио награду, али… Велика бука се створила и око новог остварења америчког режисера Џима Џармуша „Мртваци не умиру“. Добро, јесте то дело отворило фестивал, и истина је да у њему игра читав низ познатих глумаца и певача, чак и у малим улогама, али филм је само просечна забава за гледаоце. Невоља је у томе што Џармуш има ореол култног аутора, „живе легенде“ и чик да му неко искасапи филм!
Наставак прочитајте у броју 3147.