Ексклузивно – нови бисер Старе Планине – пећина нестварне лепоте

Пред њеном лепотом се занеми и изгуби дах. Баш као у песми Ђорђа Марјановића. Тако је Немања Милосављевић у неколико речи одговорио на моје питање како се осећао када је угледао сву лепоту пећине на Старој планини чије су тајне скоро открили.

На почетку разговора Немања жели да појасни да он и његова спелео дружина нису нашли нову пећину како се прочуло, већ су се пробили дубље, у делове за које се није знало. А тамо их је сачекала сва ова лепота.

– Пећина је позната још од седамдесетих година – каже Немања Милосављевић, вођа тима и руководилац Комисије за спелеологију Планинарског савеза Србије. –У рано пролеће ове године кренули смо у истраживање терена на подручју кањона Владикиних плоча. И пећина носи име према кањону у којем се налази, а мештани је зову још и Голема дупка. Понављам, за пећину се знало, чак се на улазу налазе остаци, како смо чули, неког утврђења из средњег века. Спелеолози су је истраживали до осамдесетих година прошлог века када је и саопшено да даље пролаза нема. Од тада и није истраживана. Све док јој марта ове године нисмо ми кренули у походе. Улаз у пећину је један од највиших у Србији. И изгледа као да је тих безмало тридесетак метара висине неко правилно исклесао у стени. Те висине је и први део пећине, онај за који се знало. Због великог отвора готово до краја допире дневна светлост. Иначе, тај први део за који се знало дуг је 660 метара.

– У том првом делу пећине нема украса–наставља Немања. – Камен, блато, песак, сводови равни. Први пут смо ушли у марту и улазили још неколико пута до октобра када смо били последњи пут. Пажљиво смо проучавали тај први део да би у мају открили нове канале којима смо стигли до краја где нас је зауставио сифон пун воде.

Искусним спелеолозима, какви су чинили овај тим, осећај је говорио да се иза сифона пећина наставља. Али ситуација на терену је била таква да су морали да направе паузу и сачекају повољније услове.

– Када је преко лета ниво воде опао и када смо се добро припремили и опремили, успели смо да пређемо ту препреку и били награђени – каже Немања.–Иако сви имамо искуство, када смо ушли у готово непрегледну дворану стали смо као укопани. Дворана је толико велика да наше батеријске лампе нису могле ни делом да је обасјају. А куд год да зраци полете, видели смо само лепоту.

Наставак прочитајте у броју 3125.