Међутим, ова тврдња није тачна, јер је Милева током посете Београду, 1929. године, разговарала са новинаром Милошем Мишом Сретеновићем који је, између осталог, тада записао: „На крају нашег разговора, Милева Ајнштајн ме је замолила да о овом не пишем за њена живота. Обећао сам, и одржао реч. Тек након њене смрти, 1948., разрешила ме је те обавезе. И ево, тек данас исписујем те странице њеног животног романа који је у исто време и роман њеног славног супруга. А можда и нешто више од тога.“
Једини интервју који је Милева икада дала објављен је 14 година након њене смрти, у „Илустрованој Политици“ 14. августа 1962. Тако је Милевина исповест, до које је дошло игром судбине или Божијом вољом, стајала у архиву овог угледног магазина, пожутела и прашњава, све до 2026, како би сачекала да је открије неки нови, упорни истраживач њеног живота – аутор овог текста.
Прича коју је објавио наш колега Миша Сретеновић (како се углавном потписивао испод својих текстова) носила је наслов „Без ње никада не бих постао оно што јесам“, а испод је писало: То су речи славног научника Ајнштајна о његовој супрузи… а онда је наставио новинарску причу:
„Ни слутио нисам, тог летњег поподнева пре тридесетак година, да ћу, трагајући по београдским двориштима за рођацима извршиоца неког свирепог злочина, сусрести супругу и мајку синова једног од највећих умова света – Алберта Ајнштајна, физичара и творца теорије релативитета. Тек што сам закорачио у врт мале пријатне виле др Стефановића, окружене бујним зеленилом, сусрео сам средовечну жену која ме љубазно упита кога тражим. Рекох да тражим доктора који је први указао помоћ жртви, а потом се представих. Жена ми пружи руку и рече: „Ајнштајн… Доктор је у амбуланти за хитну помоћ, на дужности.“
Признајем, доктор ме више није занимао! Тихо изговорено презиме „Ајнштајн“ покренуло је у мени друге жеље.
„Опростите, госпођо – рекао сам – „да нисте ви супруга славног физичара…?“
„Да, ја сам његова жена…“
Био сам збуњен неочекиваним сусретом, али не толико да бих заборавио своју професију. Јер, о приватном животу великог научника ништа се тада није знало, па пожелех да искористим прилику за разговор. После извесног времена, гђа Ајнштајн ме позвала у салон код своје пријатељице. Обрео сам се за столом у фотељи од прућа у стану брачног пара Стефановић.
Извадих бележницу, а фото-репортер начини неколико снимака блицем. „Сада више немам куд… – осмехну се на то Милева Ајнштајн – Мада ми је, верујте, веома непријатно да говорим о себи!…“
Помогла ми је (можда) безазлена шала: „Знате, госпођо, ви у ствари нећете говорити о себи, већ о животној сапутници једног великог човека. Будите дакле, не Милева Марић, већ Милева Марић-Ајнштајн!“
И тако је почело. Ајнштајнова супруга први пут је проговорила за јавност, одступивши од дотадашње навике ћутања…“
Пише: Марина Булатовић
Фотографије Архива „Илустроване“, архива УНС-а
и из књиге Радмиле Милентијевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању