ПОВРАТАК АЊЕ СУШЕ
Експлозија стварности

Ања Суша (48) после десет година поново ради у Битеф театру и најпре је окупљеним новинарима представила сараднике, па тек потом своје ново дело „Адреса свемир – неколико порука“, што је реткост у свету уметности коју разједају таштина, самољубље и површност. Са љубављу и нежношћу је говорила о својим „старим“ пријатељима који глуме у представи, а са којима је почела каријеру „у једној старој шупи“ (Милутин Дапчевић), затим о својим студентима на Универзитету уметности у Стокхолму које је ангажовала да раде са њом овај комад (Илва Норлин – сценографија, Бенџамин Фјелман – светло), као и осталим учесницима у овом позоришном подухвату: глумцима Александру Вучковићу, Николи Малбаши и Јелени Илић, костимографу Маји Мирковић и Дамјану Кецојевићу задуженом за сценски покрет.

Објаснила нам је како је Филип Вујошевић, главни драматург Битеф театра, дуго звао и да није било његове упорности „Адреса свемир“ се не би догодила.

Наравно, пресудила је Ањина љубав према „Битеф театру“ и малој, одабраној дружини која га води.
– Ово је једино позориште у Београду без сталног ансамбла, са мало запослених и мало новца, а „Адреса свемир“ је велика продукција за такве услове рада – сматра редитељка која је, из искуства дугогодишњег рада широм Европе, убеђена да се ближи крај институционалним позориштима.

– Зато што су изгубила смисао као места на коме се једно друштво потврђује и постала су декадентна забава за одабране. А позоришта у Србији имају и додатну невољу – то што су увек била у раљама увредљиве политике и што смо увек били таоци нечије подобности или нечије процене ваше подобности.

О томе је у свом првом тексту писао данас најзначајнији немачки драмски писац Волфрам Лоца (40), тексту који му је одмах након постављања, пре десет година, донео значајне награде. Лоц долази из света поезије и у позоришту се, попут аутсајдера, супротставља законитостима класичне драматургије. Табу за њега не постоји, у било ком смислу.

– Текст је написан као радио-драма, али је у том облику изведен само једном, а као позоришна представа више од двадесет пута – објашњава нам Суша. – Позоришта широм Немачке, Аустрије и Швајцарске су га постављала.

 

Приредио Срђан Јокановић