Њен долазак изазвао је сензацију не само на Пјаца Гранде, где је приказиван њен филм, већ и ван овог величанственог трга у швајцарском граду Локарну, где од ове године може да се смести „само“ шест хиљада људи, а не као претходних деценија осам хиљада. То је, кажу организатори, због безбедности. На бини, испред (вероватно) највећег биоскопског платна на свету, Ема Томсон је примила признање Клуба Леопард, најзначајније награде ван оних званичних, за филмове који се такмиче. Ранијих година тај мали леопард отишао је у руке славнима, од Феј Данавеј и Хилари Свонк до Едријена Бродија и Мег Рајан.
Томсонова је говорила прилично добар италијански, чак и ако га је читала: „O, che sono vecchia stasera“, нашалила се на почетку, на одушевљење публике која је поздравила аплаузом овај гест. То што је изговорила значи: „Ох, како сам стара вечерас“ и било је након што смо видели кадрове из свих познатих филмова у којима је играла током протекле четири деценије. Наставила је на италијанском: „Не могу да верујем да смо овде вечерас, под звездама”.
Након церемоније доделе награде, њен најновији филм „Мртва зима“ имао је светску премијеру. Трилер, који је режирао Британац Брајан Кирк, а у којем Томсонова игра главну улогу, био је посебно физички захтеван за њу. „Током снимања сам се питала зашто сам почела да глумим у акционим филмовима са 66 година”. Публика се опет насмејала.
Уз Ему, која је и један од продуцената филма, била је и њена ћерка Гаја Вајс (25), глумица која такође игра у овом филму.
Леопард Клуб, пратеће удружење Филмског фестивала у Локарну, сваке године додељује награду појединцу „чији је рад у филмској индустрији оставио трага у колективној машти”.
Ема Томсон рођена је 15. априла 1959. године у Лондону, у уметничкој породици. Њен отац Ерик био је познати глумац и продуцент, док је мајка, Филаида Лоу, глумица шкотског порекла. Одрасла је у окружењу које је било дубоко повезано с позориштем и телевизијом, што је у великој мери утицало на њен животни пут. Школовала се на Универзитету у Кембриџу, где је студирала енглеску књижевност. Током студија прикључила се познатој комичарској трупи „Футлајтс“, заједно са тада младим и перспективним уметницима као што су Стивен Фрај и Хју Лори. Управо у том периоду започиње њен интерес за писање и глуму, што ће касније постати темељ њене каријере.
Каријеру је почела осамдесетих година на британској телевизији, а убрзо се истакла и на филму. Први већи успех постигла је улогом у “Хауардовом крају“ (1992), за који је добила Оскара као најбоља главна глумица. Убрзо потом показала је и да је добар писац: другог Оскара добила је за сценарио (адаптацију) филма „Разум и осећајност“ (1995) рађеног по роману Џејн Остин.
Приватно, Ема Томсон је позната по томе што води релативно повучен и стабилан живот, далеко од гламура Холивуда. Била је у браку с глумцем и редитељем Кенетом Браном кога је упознала 1986. године током снимања једне серије за Би Би Си. Њихов професионални однос прерастао је у брак 1989. године. Током заједничког живота, често су сарађивали на филмовима и позоришним представама, укључујући филмове “Поново мртав“ или „Много буке ни око ничега“. У том периоду су са својом “Ренесансном позоришном трупом” Кенет и Ема су правили европску турнеју и посетили београдско Народно позориште где су одиграли представу “Краљ Лир”. Њихов брак је трајао до 1995. године, када су се раздвојили због његове афере са глумицом Хеленом Бонам Картер. а након развода удала се за глумца Грега Вајса. Заједно имају ћерку Гају и такође су усвојили сина из Руанде.
Иако је постигла велики успех у свету филма, Томсонова је остала чврсто да стоји ногама на земљи, позната по својој интелигенцији, духовитости и друштвеном ангажману. Активна је у борби за људска права и заштиту животне средине, а кроз свој рад и даље спаја уметност и друштвену одговорност.
Када су у јуну објавили да је овогодишња добитница Ема Томсон, организатори фестивала су нагласили: „Она је једина особа у историји доделе Оскара која је освојила награду и за глуму и за сценарио. Њена спремност да ризикује с улогама значи да је остала снажна сила на сцени и екрану већ четири деценије – што је сведочанство о дубокој наклоности коју према њој осећају бројне генерације обожавалаца”.
Заиста, Пјаца Гранде је била препуна обожавалаца, а церемонија доделе награде претворила се у један од најхаотичнијих догађаја фестивала. Безбедносне службе морале су да одбију разочаране посетиоце када је трг достигао пун капацитет. Чак и оне са купљеним улазницама, о новинарима да не говоримо. Свађе, псовке, гурања и вриска одјекивале су из некада мирне и уређене Швајцарске која је потпуно побалканила, или поевропила, како желите.
Филм је изазвао толико интересовање зато што је био петак вече, зато што Ема игра главну улогу, зато што је то Пјаца Гранде (нико од оних који су остали без места није желео да иде у дворану један километар даље где се филм истовремено приказивао) и зато што већ на папиру изгледа као напети трилер.
Прича је смештена у снежној Минесоти. Ема игра Бабс, власницу рибарске продавнице и одскорашњу удовицу која креће у дивљину да распе пепео свог преминулог мужа – тамо се одједном суочава са ситуацијом у којој мора да спасава тинејџерку заточену у удаљеној колиби. Следи напета, брутална прича о преживљавању. Бабс није крхка старица; она је сналажљива, храбра и изненађујуће немилосрдна – жена која зна како да искористи смртоносну хладноћу као оружје, и то са великом прецизношћу. А зна и да пуца, одистински. Критичари су похвалили Емину глуму због споја нежности, челика и неочекиване физичке енергије. Ема је објаснила да је месец дана пре снимања провела у Финској како би се привикла на хладноћу.
У филму се појављује и Еминаа ћерка Гаја Вајс, која игра мајчину млађу верзију у сећањима. Гаја је на Инстаграму одала почаст продуцентском раду своје мајке: „Поносна сам на овај филм и све који су учествовали. Али, најпоноснија сам на моју маму, која је дала све за њега.“
На панелу питања и одговора одржаном ујутро након премијере, Томсонова је забавила публику причама из своје дуге и разноврсне каријере. Једна анегдота посебно је насмејала публику. Када је добила питање везано за њен врло политички филм „Основне боје“ (1998) са темом махинација око америчких председничких избора, споменула је скандал у вези Била Клинтона и његове љубавнице и сараднице Монике Левински.
– Јадна Моника – рекла је Ема. – Ствар о којој снимамо филм дешавала се у стварном животу, тако да је то било веома, веома чудно снимање. Делује као да је то било јако давно, зар не? Ох, када бисмо само могли да имамо једну обичну сексуалну аферу, а не све ово остало што смо добили после.
Једног дана на снимању, наставила је Томсонова, седела је у својој приколици када је зазвонио телефон.
– Био је то Доналд Трамп. Рекао је: ‘Здраво, овде Доналд Трамп.’ Мислила сам да је шала и питала: ‘Како могу да вам помогнем?’ Можда му је била потребна нека адреса или број телефона, помислила сам – на шта се публика насмејала. – А онда је рекао: ‘Волео бих да дођеш и одседнеш у једном од мојих прелепих хотела. Можда бисмо могли да вечерамо? Ја сам одговорила: ‘Па, то је врло љубазно. Хвала вам пуно. Јавићу вам се”.
Опонашајући Трампов карактеристичан начин говора, Ема је рекла да је испрва била збуњена зашто ју је бивши водитељ телевизијског ријалитија „Шегрт“ и спонзор светских избора за Мис звао, и питала се како је уопште дошао до броја телефона у њеној приколици? Али, брзо је повезала ствари.
– Схватила сам да је тог дана мој развод правоснажно закључен и кладим се да има људе са задатком да траже ‘прикладне’ особе које би могао да изведе. Знате, нека фина разведена дама – то је оно што је тражио. И пронашао је број у мојој приколици. Мислим, то је ухођење. Ето, могла сам да изађем на састанак са Доналдом Трампом, и онда бих имала причу за цео живот. Могла сам да променим ток америчке историје.
Правећи разлике између Холивуда и европске филмске индустрије, Томсонова је изразила преференцију према раду у Европи, истичући сарадничку атмосферу и мање изражену хијерархију. „Ја сам колегијална особа, а у Сједињеним Америчким Државама постоји јаз између главних играча и остатка тима. На то нисам била спремна“, објаснила је.
Када су је упитали о “Харију Потеру“ и њеној улози у том филму, Ема није показала много интересовања да анализира своју глуму.
– То заиста није важан део мог креативног рада. Стварно ми је жао. Не желим да будем непристојна према вама који Харија Потера волите, али знате, дошла сам на снимање, одрадила мало сцена с наочарима и пуно косе, и отишла – и за то била прилично добро плаћена – рекла је, изазвавши гласан смех публике у Локарну.
Говорећи о смеху, глумица се присетила својих комичарских дана, укључујући и период када је наступала као стенд-ап комичарка.
– Обично сам у мојим наступима говорила да херпес и Маргарет Тачер имају две заједничке особине: лако их је добити, а тешко их се решити, што је шала која и данас опстаје – рекла је. – Док сам била комичарка, написала сам једну телевизијску серију, која је била низ комичних скечева. Један од скечева био је о викторијанској жени која долази кући да посети своју мајку и пита је за савет у вези са проблемом: њен муж има, каже, неко мало створење прикачено за његово тело и она не зна шта је то, па пита мајку. Наравно, ради се о његовом пенису, а она нема никакво образовање и не зна шта је секс. Ради се о сексуалном незнању, тужно је, али је и смешно. И онда је продуцент филма „Разум и осећајност“ видео тај скеч и помислио: Ова жена може да адаптира Џејн Остин! Мислим да је то врло занимљива веза – написала сам комични скеч о нечијем веома несрећном сексуалном животу, и то је довело до писања сценарија за тај филм и за то сам добила Оскара. Веома чудно.
Ема је, тако, и даље је једина особа која је освојила Оскаре и за глуму и за сценарио. У Локарну је нагласила да глума није увек била њен први избор за животни позив.
– Глума ми је деловала као несигуран посао. Једном нам је у школу дошла управница болнице која је носила баш лепе ципеле и ја сам помислила, ‘То изгледа добро, то бих могла да радим“. Али, потом су уследиле хваљене улоге, награде као и филм који је и наша публика волела – „Остаци дана“. За улогу у њему инспирација јој је била судбина баке која је у својој тринаестој години морала да почне да ради и онда је пословођа у једном тренутку силовао. Од тог чина се никада није опоравила.
Њена феминистичка уверења била су јасно изражена током свих наступа у Локарну. Наравно, повод није била њена бака већ улога у филму „Смрт зиме“. Мало-мало па се појави подршка или прича о женама, храбрим женама, злостављаним женама…
– Већина жена које познајем су невероватно храбре, а лик који играм у овом филму посебно: она је стара и тужна, али не предаје се него се бори против сила јачих од ње. То до сада нисам видела.
Јединствен је био и лик који је играла у делу „Срећно, Лео Гранде“: жена која одлучује да коначно доживи оргазам у позним годинама, уз помоћ сексуалног радника.
– Волела сам њен страх, волела сам то што је знала да јој нешто важно недостаје. Разговори које сам водила у вези са овим филмом били су невероватни – млађе жене су ми говориле да ни оне то никада нису доживеле, а старији геј мушкарци су говорили да им је то помогло у вези са сликом о сопственом телу.
Такође је говорила о сцени у којој стоји нага испред „не баш добро осветљеног“ огледала.
– То је једноставно било ту. Све – рекла је. – Ишла сам у много уметничких галерија и гледала слике Адама и Еве. Сви су стајали у врло опуштеном положају, са једним савијеним коленом, не размишљајући о томе. Покушала сам то да пренесем. Радило се о некоме ко има то неутрално прихватање. А Бог зна колико је то тешко.
Од снежних трилера до оштрог хумора, од анегдота о Трампу до феминистичких изјава, Ема Томсон оставила је неизбрисив траг у Локарну. Публика се смејала, плакала и пажљиво слушала док је спајала деценије искуства са нефилтрираном искреношћу и дубоком саосећајношћу. За посетиоце фестивала осећај је био узајаман: глумица интелекта, одлучности и неспорне харизме, Ема Томсон била је срце и душа овогодишњег фестивала Локарну.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије : ЛФФ