Француска редитељка је снимила потресан филм „Ратнице сунца“, заснован на истинитим причама девојака које је Исламска држава претварала у сексуалне робиње. Када су се неке од њих ослободиле, узеле су пушке у руке и формирале женску чету за борбу против терориста. О томе, као и о проблемима жена у савременом свету, говорила је за „Илустровану Политику“
Када неко спомене ратове на Блиском Истоку одмах знате да ће вас од количине историје, војски, партија, злочина, смрти, политике, тајне дипломатије и геноцида са свих страна заболети глава. „Ратнице сунца“ дешавају се на Блиском истоку, али филм је узбудљива драма која се лако прати, док саосећамо са њеним јунакињама у борби коју воде.
Француска редитељка Ева Усон (41) успела је у тој немогућој мисији да трагедију цивила, посебно жена и деце, у Исламској држави, представи на оригиналан начин. Када смо се срели после премијере филма на Kанском фестивалу била је расположена за причу. Увек дотерана по последњој моди, насмејана, прича на изврсном енглеском језику („пет година сам студирала у Америци“, објасниће ми касније) и нема дилему да на свако питање треба да одговори. За почетак – да ли је и сама же-лела да сложену ситуацију из стварности поједностави за потребе филма?
– Другачије није могло, јер ситуација је тамо толико компликована да не бисте веровали. Много се страна тамо бори, али готово нико нема исти интерес за ту борбу са неким другим. И није та ситуација настала 2003. са инвазијом на Ирак. Није настала ни крајем осамдесетих када је Садам Хусеин направио масакр међу Курдима, није настала ни 1916. када је потписан Сајкс-Пикотов споразум о подели Блиског Истока између Велике Британије и Француске… Треба да одете у Британски музеј у Лондону и погледате античке фреске са тог подручја и видите на њима одсецање глава. Дуго све то траје, а наша мука је што смо сви ми превише мали наспрам тако великог проблема.
Зашто сте се Ви ухватили у коштац са „тако великим проблемом“? – Има везе са историјом моје породице.
Да, то сте споменули на конференцији за штампу? – Моји преци су Шпанци и борили су се на страни Републиканаца против фашиста генерала Франка у Шпанском грађанском рату. Деда је био комуниста, а његов рођени брат анархиста. Имали су различите идеале, а борили су се против истог непријатеља. Када су у Шпанији фашисти победили, они су прешли у Француску и тамо били неко време у избегличком логору, после чега су отишли за Париз и били активни у оснивању Покрета отпора против немачких окупатора. Када сам чула причу о женама у ирачком Курдистану, јако ме је подсетило на оно што се дешавало у Шпанији тридесетих година прошлог века, посебно део о изгубљеним идеалима и породицама и народима који се деле због политике.
Наставак прочитајте у броју 3134.