Током протекле две деценије, аргентинска фотографкиња Ирина Вернинг, која је завршила економију и магистрирала историју у Буенос Ајресу, а такође магистрирала и фотографксо новинарство у Лондону, путовала је Латинском Америком са специфичнм циљем на уму: пронаћи жене — и на крају, мушкарце — са најдужом косом.
Под називом „Las Pelilargas“ или „Дугокоси“, дело слави заједничко културно поштовање према дугoкодима широм региона, како у малим домородачким заједницама, тако и у урбаним центрима. У својим интервјуима са људима које је упознала и фотографисала, Вернинг је чула многе личне разлоге за раст и одржавање ултра-дуге косе, али су приче о плетеницама објашњавале њену улогу у културном идентитету и традицијама предака.
„Прави разлог је невидљив и преноси се с генерације на генерацију“, пише Вернинг на својој веб страници. „То је култура Латинске Америке, где су наши преци веровали да је шишање косе – шишање живота, да је коса физичка манифестација наших мисли и наших душа и наше везе са земљом.
На фестивалу Фото Вог у марту, у Милану, Вернинг је изложила последње поглавље у својој серији о дугокосима , под називом „Отпор“, које садржи портрете староседелаца Кичва који живе у Отавалу, Еквадор.
-Била сам веома заинтригирана како би било фотографисати мушкарце након толико година фотографисања жена – објаснила је у телефонском разговору са новинаром Си-Ен-Ена. -Посебно зато што се дуга коса често повезује са женственошћу.
Њен опсежан рад започео је у Андима. Док је фотографисала школе око аргентинске аутохтоне заједнице Кола на северозападу, током својих путовања наишла је на жене са изузетно дугом косом и сликала их.
-Вратила сам се у Буенос Ајрес и ове слике су ме прогањале – присећа се Вернинг. -Тако сам одлучила да се вратим у те мале градове.
У недостатку широко коришћених платформи друштвених медија 2006. године, поставила је знакове на којима је писало да тражи дугокосе жене у уметничке сврхе. Како је путовала у више места, организовала је такмичења за најдужу косу како би окупила више жена.
-Пројекат је полако почео да расте – каже.
Завршила је посао у фебруару 2024. са фотографијама „Отпор“.
У различитим деловима света, плетенице су постале моћни симболи идентитета, као и пркоса колонијализму и системској расној неправди. У заједници Кичва, као иу другим староседелачким групама у Северној и Јужној Америци, мушкарци и дечаци носе дуге плетенице како би повратили традицију након историје принудног шишања током шпанске колонијалне владавине и притисака да се асимилирају, објашњава Вернинг.
Фотографије Ирина Вернинг
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању