Свечаном церемонијом и пројекцијом драме „Суседна соба” Педра Алмодовара и кратког играног филма „Поглед у свет” Марка Ђорђевића отворен је прошлог петка јубиларни тридесети Фестивал ауторског филма.
На отварању, у дупке пуној највећој сали МТС дворане, присутнима су се обратили Игор Станковић, директор фестивала, Срђан Вучинић, уметнички директор, Срдан Голубовић, селектор и председник Савета фестивала као и Марко Ђорђевић, филмски редитељ. Он је некадашњи лауреат фестивала са остварењем „Мој јутарњи смех“ коме је припала част да поводом тридесетог рођендана ове смотре сними мали, пригодни играни филм.
„Симбол уметничке слободе, храбрости, одважности и донекле лудости“, тако је фестивал описао његов директор Игор Станковић који је већ две деценије најважнији чинилац његове садржине и организације. „Када сам пре двадесет година постао део ове приче, нисам могао да замислим колико ће овај фестивал постати део мене, колико ће ми обликовати професионални, али и лични живот. Посебно сам радостан зато што ове године ширимо фестивал на још пет градова у Србији. Филм одлази тамо где му је место: међу људе, где може да инспирише, мења и обогаћује свакодневицу“.
Исток и Искра звезде вечери
Срђан Вучинић на поетски начин је прелетео кроз филмски бурну историју фестивала и тачно 1.511 остварења која су до данас на њему приказана! Режисер Срдан Голубовић је током свог говора истакао велики утицај смотре на живот Београда и поручио: „Много пута смо причали како је настао овај фестивал и како га је Војислав Вучинић направио у време потпуне изолације и како је био један од ретких културних догађаја, јер у нашу одбачену земљу нису долазили филмови, позоришне трупе, бендови… Силазили смо у подрум Дворане Културног центра да удахнемо кисеоник, јер га горе, на површини није било”.
– Фестивал ауторског филма је и даље наша потреба за кисеоником, за лепотом, храброшћу и инспирацијом – додао је Голубовић. – Фестивал је и даље завера неких чудака, који у тих осам дана желе да живе у лепшем и надахнутијем свету од онога који их окружује. И по томе је данас, фестивал сличан оном првом издању пре тридесет година. Фестивал је и тада, као и сада – лудост претварао у савршену нормалност. Јер, ФАФ је другачији поглед на свет. Ове године фестивал неће да отвори ниједна личност из света уметности или филма, отвориће га један филм.
Марко Ђорђевић, редитељ тог кратког дела „Поглед у свет“, објаснио је своју идеју: „Настао је у славу ауторског филма као таквог. Имао сам једну кратку причу о обућару и дечаку и њиховом дружењу која ми се учинила пригодна као наш допринос овом великом слављу фестивала који је био и остао наш поглед у свет”.
Мали глумци из тог филма Исток Зола Урбан и Искра Зола Урбан, иначе дечица сјајног ријечког музичара и певача Дамира Урбана, званично су прогласили фестивал отвореним. То је била једна од најбољих одлука овог фестивала у његовој историји што се тиче личности које треба да га отворе. Исток и Искра су побрали аплаузе и одушевљене овације и за глумачки и за водитељски допринос тој свечаној вечери.
Дани покретних слика су већ сутрадан почели непокретним сликама – изврсном изложбом фотографија „Ашик Кериб: Изгубљено иза кулиса“. Реч је о никада раније вођеним фотографијама са снимања последњег филма легендарног совјетског редитеља Сергеја Параџанова које је његова сарадница пронашла у канти за ђубре! Аутор и кустос изложбе је Вахаб Степањан. Стогодишњица рођења овог аутора обележена је и пројекцијама два остварења: култним Сергејевим класиком „Сенке заборављених предака“ као и документарцем „Осветићу овај свет љубављу“ посвећеном овом великану који је снимила његова земљакиња Зара Ђин.
Не дам Кустурицу!
Изложба „Ашик Кериб: Изгубљено иза кулиса“ јединствена је по много чему – то је ексклузивна изложба никада виђених фотографија откривених у контејнеру у узаној улици у Санкт Петербургу, пре неколико година. Те историјске фотографије биле су уредно упаковане у кутију, потписане и са белешкама. Фотографије су снимљене у Азербејџану, у време када је тамо већ почео конфликт.
Параџанов је снимао поетску драму „Ашик Кериб“ Михаила Љермонтова у продукцији Грузијског филмског студија. Фотографкиња Елена Карусаар забележила је тренутке иза кулиса, хватајући неретко и Параџановљеве изразе и гестикулације. Ове фотографије, са све техничком документацијом и архивским ознакама, носе и печат стандардизованих процедура совјетске филмске продукције у буквалном смислу те речи (отисци фото инсталација добро су очувани).
Након отварања изложбе приказан је филм „Осветићу овај свет љубављу – С. Параџанов“ Заре Ђин. У питању је документарни филм о животу, делу, тријумфима и трагедијама Сергеја Параџанова, кроз сећања и разговоре људи који су упали у замку политичких режима данашњице.
– Када сам се пре две године из Москве вратила у родну Јерменију зато што ми је било доста политике и ратова, игра судбине је хтела да се недуго потом и око Јерменије започне рат – казала нам је енергична и шармантна Зара на конференцији за медије. – Нисам могла да се фокусирам на свој рад и филмове. Отишла сам у музеј Сергеја Параџабова у Јеревану и поново се дивила његовом аутопортрету „Син три нације“. Параџанов, иначе и сликар, био је велики космополита. Ту слику сам и раније видела много пута али тек овог пута сам, гледајући је, добила идеју за филмски сценарио.
Зара је желела да покаже и себи и својим колегама да не треба да се увлаче у ратну свакодневицу и пишу политичке блогове већ да се посвете ономе за шта су се школовали и за шта су талентовани – снимању филмова.
– Дала сам им пример Параџанова који је чак и у затвору писао сценарија – додаје Зара. – Окупила сам око себе људе који, као и ја, воле Параџанова и снимали смо годину дана, дуго, пажљиво и са осећањем одговорности.
Један од саговорника у филму је и наш редитељ Емир Кустурица.
– Обожавам Емира – објашњава Јерменка. – Парадокс је да он и ја уопште немамо исте политичке ставове, али то није био никакав проблем да причамо о уметности и љубави. Ја гледам свет из визуре своје земље, а он из своје. Када сам монтирала филм рекли су ми да ми ниједан фестивал на Западу неће приказати филм зато што је у њему Емир, али ја сам им рекла да га нисам снимила да бих се ја прославила већ да одам искрену почаст Параџанову и баш зато, што то није црно-бела слика једног времена и уметника, Емир ће бити у њему. И филм је одмах уврштен на фестивал у венецији. Волим Кустурицу, поштујем га, учим од њега и надам се да ће доћи на фестивал на види филм, а можда и ја одем сутра код њега у Дрвенград да му честитам рођендан.
Награде за верност и квалитет
Наредних дана пред публиком су се лично појавили многи аутори, не обавезно редитељи, већ и продуценти, монтажери, сценаристи, а најмање глумци. Били су ту и јунаци са страница ранијих издања „Илустроване Политике“ попут Младена Ковачевића („Могућност Раја“), Бориса Хаџије („Моја мајка је рођена грешна“) и Давида Јовановића („Сунце никада више“). Са радошћу смо слушали ауторе филмова које смо са узбуђењем гледали, као што су Лауринас Барејша („Суво дављење“), Балинт Симлер („Црна тачка“), Бурак Чевик („Ништа на свом месту“), Немања Бачаревић („Супермаркет“) или две шармантне продуценткиње Вању Ковачевић из Србије и Аду Соломон из Румуније које су заједно стале иза изврсне румунске сатире „Нова година која никада није дошла“ Богдана Мурешануа.
Ове године награде нису додељене само најбољим ствараоцима филмова већ и продуцентима, директорима фестивала, уредницима у биоскопима и културним центрима, како оним домаћим тако и светским. Свима онима који су свих ових година помагали одржавање фестивала. Међу њима су и новинари, а само малобројни су о овом фестивалу писали од његовог првог издања 1994. године па све до данас.
Симпатичне алуминијумске скулптуре су за „тридесет година верности“ и посвећености добрим филмовима тако добили Зорица Димитријевић, Димитрије Стефановић и ваш извештач Срђан Јокановић, а међу тридесет имена издвајају се и још нека новинарска као што су Татјана Њежић, Бранко Игњатовић, Слободан Аранђеловић, затим редитељи Марко Новаковић, Синиша Драгин, Дејан Зечевић, Даријан Михаиловић, представници фестивала у Сарајеву, Загребу, Кану и Лајпцигу, Француски институт у Србији и разне друге значајне институције и појединци, као и једна глумица – Ивана Михић.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије ФАФ