Три ствари су се највише ишчекивале током свечане церемоније затварања Четвртог међународног филмског фестивала Црвено море: проглашење победника, након тога премијера филма „Моди – три дана на крилима лудила“ и – завршна журка у Фестивалској башти.
Награде су подељене онако… према политички коректним очекивањима, не превише маштовито, са остварењима која су освојила више награда у различитим категоријама. Може бити да су боља од осталих (не у потпуности), а можда их је неко и бирао тако да буду боља од осталих када у коначној понуди стигну пред жири.
Жири предвођен америчким редитељем Спајком Лијем, састављен још од троје глумаца (Мини Драјвер из Велике Британије, Данијелом Деј Кимом из Јужне Кореје и Тибом Бујукистин из Турске) и с још једним редитељем (Абу Бакр Шауки из Египта) очигледно је нагињао политички и друштвено ангажованим филмовима.
Тријумфовао је „Црвени пут“ из Туниса у режији Лотфија Ашура о два пастира које исламски екстремисти нападну, једном одсеку главу, а другог пусте да иде кући и шири вест о присуству ових зликоваца у њиховом крају. Преживели чобанин носи главу свог друга породици жртве, али они не желе да сахране настрадалог без остатка тела… Драма снимљена по истинитим догађајима, о душевним ранама детета у ратној зони, јесте одлична, нема збора, све честитке на награди „Златни Јуср“ (Јуср је мушко име, значи „с лакоћом“, „потаман“…) и са лакоћом освојених сто хиљада долара премије за главну награду фестивала.
Да ли је баш и редитељ истог филма Лотфи Ашур морао да добије и награду за режију (још десет хиљада долара), велико је питање. Мада, испало је симпатично, највише због чињенице да је Ашуру тог дана (12. децембар) био рођендан и публика је у сали „Аудиторијум“ наглас победнику отпевала песму „Срећан ти рођендан“, на енглеском, наравно. Тунижански ветеран позоришне и филмске режије захвалио се и речима да је то најбољи поклон коју је икада добио за рођендан.
Живим у људима
„Сребрни Јуср“ и тридесет хиљада долара добила је драма „У непознату земљу“ Махдија Флајфела, палестинског аутора који живи у Данској. И погодите шта – главни глумац из тог остварења Махмуд Бакри проглашен је за најбољег глумца. Неразумно предвидиво. Најбоља глумица Миријам Шериф долази из Египта, она је патуљастог раста и јунакиња је филма „Снежана“ који говори баш о патуљастој жени која се суочава са свакодневним невољама у потрази за љубављу. Како не издвојити особу из толиког глумачког спектра која се ионако издваја од свих других? А већ је прва арапска патуљаста глумица у историји…
„Јуср“ за најбољи сценарио припао је филму „Адамове песме“ из Ирака, док је Награда жирија отишла у руке једном од највољенијих и најтраженијих филмова фестивала „Тражим Рај за господина Рамба“ египатског редитеља Калима Мансура, о пријатељству човека и пса.
Штета је што су без икаквог признања остала дела „Ајша“ из Туниса и „Месец“ из Ирака.
Церемонију доделе награда музиком је увеличао и употпуњавао шесточлани оркестар који је са традиционалним арапским инструментима изводио угодну оријенталну чил-аут музику. На позорницу су излазиле и бројне светске и арапске звезде да уруче или приме почасне награде за своје каријере, хуманитарни рад…
Звезда ТВ серије „Секс и град“ Сара Џесика Паркер уручила је награду индијској диви Пријанки Чопри која је истакла: “Имала сам петнаест година када су ми рекли да филмови са титловима не путују светом, а ево нас сада, овде“. Хоће да каже – сматрало се да само филмови на енглеском језику имају планетарни успех, а данас више није тако. Индијски, египатски, кинески филмови освајају Азију и Африку, а полако и остатак (западног) света. Саудијска редитељка Хана ал Омер уручила је награду за животно дело америчкој глумици и оскаровки Вајоли Дејвис. Она је сваки час добијала велики аплауз током подужег говора, а издваја се њена мисао „не желим да ме питају за фризуру или где живим, већ зашто живим“:
– Често сам била шокирана када бих помислила да су мој пол и моја црна боја коже били разлог мог живљења. Највећи дар који могу као уметник да понудим јесте да покажем свету да људи попут мене такође нешто значе. Зато сам одлучила да живим у људима, а не за људе – казала је ова „афроамеричка Мерил Стрип“, божанствена у баш свакој улози коју је одиграла у својој богатој каријери.
Калас, Азнавур, Модиљани
Након доделе награда приказан је филм „Моди – три дана на крилима лудила“, нови режисерски подухват славног холивудског глумца Џонија Депа. То је први пут да се прихватио режије још од свог првенца „Храбри“ из 1997. године. Иако је јунак филма Амадео Модиљани, чувени италијански вајар и сликар који је умро 1920. (када му је било свега 35 година), ово није сасвим биографски филм. Аутори су изабрали да говоре о три дана у Модиљанијевом животу када је у време Првог светског рата скитао улицама и бистроима Париза, углавном без новца и среће у животу. Унутра су стварни ликови из Модиљанијевог окружења, али у прилично измаштаним ситуацијама. Деп и познати италијански глумац Рикардо Скамарчо дочекани су овацијама на Црвеном мору.
Занимљиво је било погледати сва три биографска филма на овогодишњем фестивалу. Сва три у наслову имају име, презиме или надимак личности о којој говоре. „Господин Азнавур“ је француско остварење у режији Мехдија Идира у коме славног шансоњера тумачи један од најбољих француских глумаца Тахар Рахим. Више од два сата дуга музичка драма пролети зачас, а чак и публика која никада није чула за овог певача јерменског порекла, нити је знала нешто о његовом узбудљивом животу и вишедеценијској каријери (певао је до самог краја живота, имао је 94 када је умро 2018. године) са усхићењем учествује у срећи и болу главних јунака филма. Тахар Рахим је изврстан као Азнавур, као и шминка којом је готово постао двојник легендарног певача.
Исто се може рећи и за апсолутно фасцинантно дело Џонија Депа и Рикарда Скамарча који је бриљирао у лику Модиљанија. Обојица су надмашили сва очекивања. У односу ова два филма и треће биоскопске биографије види се разлика између праве уметности и имитације уметности. Трећа филмска биографија је „Марија“, посвећена славној грчкој оперској певачици Марији Калас. Настао као последњи (надамо се) део трилогије чилеанског редитеља светске репутације Пабла Ларена посвећене значајним женама 20. века, филм има неке сјајне ствари попут сценографије или епизодних улога (магични Пјерфранческо Фавини и Аличе Рорвакер), али је мањи проблем у сценарију који шкрипи покушавајући да дочара последње, пензионерске, године Маријиног живота.
Највећи проблем филма је неуверљива главна глумица у улози диве – Анђелина Џоли преглумљује и када треба да буде сведена и разгоропађена Марија Калас. Једноставно – изгледа као да је важније да истакне себе него лик који игра. Ни појавно ни духовно није била адекватна за ту улогу. Док смо гледали филм помислили смо како би ту сјајно „легла“ једна Фани Ардан или… толике друге глумице.
Али, редитељ је очигледно тилико опчињен јаким женама из историје и света глуме и чини се да је због страсне жеље да му баш одређена персона игра насловни лик и да баш о одређеној жени сними филм, премало порадио на сценаријима својих дела као и на правом глумачком избору. Као да је бирао омиљене, али не и најбоље глумице за те улоге. Принцезу Дајану у драми „Спенсер“ тумачила је Кристен Стјуарт, а Жаклину Кенеди у „Џеки“ Натали Портман. Баш као и ова два филма, заборавићемо брзо и „Марију“, мада се по ходницима фестивала могло чути да би „баш било дивно када би Анђелина добила Оскара“! Уздамо се у разум америчких академских гласача…
Утакмица преча од филма
Неке ствари се у граду Џеди не мењају – обичај да живот почиње свој живот у касно поподне, када врелина од тридесет и кусур Целзијусових мало умине: тада се радње отварају, људи излазе на улице а читаве породице са много деце заузму парковске ливаде са својим простиркама и ту седе, причају до касно у ноћ. Није необично иза поноћи видети како се деца играју у парковима под будним очима својих родитеља.
Неке ствари се и мењају, посебно откако је пре шест година на власт дошао принц Мохамед бин Салман и потпуно отворио земљу ка свету. Политички се Саудијска Арабија измирила са Ираном и Израелом, некадашњим љутим противницима, а културно је земља кренула ка Западу. После више деценија жене су добиле (готово) сва права одлучивања, управљања, као и да возе кола саме, да се облаче како желе, док се то смтра пристојним. Отворени су и биоскопи поново, после неколико деценија забране и одједном су сви похрлили у индустрију забаве и филма. Тржни центри су им гламурозни, синеплекс биоскопи у њима модернији него у многим деловима Европе и света, и на први поглед изгледа као да ова земља никада није била конзервативна исламска краљевина.
Нарочито много се улаже у спорт, посебно у фудбал. Нови стадиони ничу, а не жали се ни при куповини светских фудбалских звезда од којих је најсјајнија Кристијано Роналдо. Зато је на почетку фестивала филмска заједница одједном опустела јер су се многи гости снашли да добију улазнице за фудбалски дерби саудијске прве лиге у коме су играли „Ал Наср“ из Ријада (ту је Роналдо) против „Ал Итихада“ из Џеде. Публика, у којој су били и Мајкл Даглас, Вин Дизел, Спајк Ли и многи други, узбуђено су посматрали како је Роналдов тим изгубио са два према један од домаћина. Упркос толиким улагањима у фудбал, многи се брину како ће изгледати организација Светског фудбалског првенства 2034. коју је добила управо Саудијска Арабија? Многи се сећају проблема са поштовањем људских права у Катару током прошлог купа.
Није само ствар у томе да и Саудијска Арабија ускраћује визе држављанима многих (пре свега) арапских земаља зато што не жели политичке проблеме на свом тлу, већ је још шкакљивије питање сексуалних слобода које ће се тешко ускладити са западним. У саудијским биоскопима је још забрањено приказивање љубави. Те сцене се бришу из филмова који стижу из света. Кажу нам да чак и када на платну двоје крену једно према другом да се пољубе ту се сцена одмах сече и избацује. Ипак, овај фестивал је добио право да буде изузетак и прикаже филмове какви јесу. Бирани су углавном тако да не прелазе границу романтичних пољубаца, осим у случају британске драме „Време у коме живимо“ у коме главну улогу тумачи Ендру Гарфилд (41), британски глумац који се прославио у Холивуду играјући Спајдермена.
Више од пољупца
То локална публика очигледно зна и добро се распита пре него што похрли да купи улазнице. Било ми је необично што видим препуну највећу салу новоизграђеног Културног центра у древном делу Џеде (Ал Баладу) на пројекцији једне зашећерене, досадњикаве енглеске драме о жени оболелој од канцера која жели остатак живота да проживи до краја. Ендру игра њеног мужа.
Сваки час се воле, сасвим голи, али док се „критични“ делови тела њему не виде, њене груди су на извол’те, а ни сам секс који упражњавају није баш немаштовит. Он то исто ради и са љубавницом па се поручује да је секс најбољи начин да се заврши живот и попуни слободно време. У сали су се мушкарци домунђавали и смешкали, жене су наизглед хладнокрвно кулирале, било да су отвореног лица или у хиџабу, никабу или сасвим скривене под бурком.
Многи су напуштали пројекцију, што због религиозне увреде, што због досаде, а занимљиво је било када је млађи мушкарац у свечаној белој одори, са мушком шемаг марамом на глави, изашао из свог реда, погледао ка оближњим местима у сали, подигао руку, пуцнуо прстима и одједном је са својих седишта изашло десетак младића и девојака, вероватно његових млађих сестара и браће за које је одговоран. По команди их је извео из сале. За њихове очи ненавикнуте на овакве призоре, то је било превише.
Можда ће секс бити тешко истерати на светло дана или у мрак биоскопске сале, али Саудијска Арабија се светлосном брзином отвара у свим другим филмским формама. Дуго очекивани саудијски историјски спектакл „Пустињски ратник“ само што није завршен. Цена коштања – права ситница. Сто педесет милиона долара. Унајмили су британског редитеља Руперта Вајата („Успон планете мајмуна“) и неке светске глумце (Бен Кингсли, Ентони Меки…) да буду део приче смештене у преисламско време судијског полуострва када су њим владала бројна сукобљена племена. Сва се уједињују предвођена мистериозним ратником како би спасили једну сироту принцезу из руку окрутног цара…
Још занимљивије делује и најава првог саудијског хорор филма „Пакао за путнике“ који ће снимати редитељка Хана ал Омер, већ искусна након сарадње са Нетфликсом са којим је радила најскупљу тамошњу телевизијску серију свих времена „Успон вештица“, посвећену женској моћи, храбрости и еманципацији. Филм „Пакао за путнике“ снима се према истоименом популарном роману тренутно најтраженијег саудијског писца бестселера Осаме Алмуслима чија се дела продају у милионским тиражима у целом арапском свету. Каква врста литературе је у питању постаје јасно ако се зна да је господин Осама за десет година објавио тридесет књига!
Новинари се моле
Све смо то сазнали шетајући се Суком, посебним делом фестивалског комплекса који је намењен трговини и представљању идеја, подухвата, али и смештају медија и билетарница за продају улазница. У великој новинарској соби са утичницама за лаптопове и пуњење батерија и разних уређаја, с блоковима, оловкама, кафама и соковима проводило се време између обавеза. Било је занимљиво видети неке новинаре из исламских земаља како клањају и изговарају молитве у тој просторији, иако је за све њих изграђена нова џамија између Сука и Културног центра (комплекса са више биоскопа), како не би ометали рад гостију и медија из целог света.
Ипак, никоме нису сметали и било је занимљиво видети и њихову посвећеност Алаху, као и колегинице из исламских земаља у буркама које пишу своје извештаје. Једино што је било незгодно сликати их, посебно што у том арапском свету строгих исламских норми контакти између мушкарца и жене још нису сасвим слободни као у Европи, рецимо.
У Културном центру се одигравала већина садржаја из програма „Разговор са…“ у коме су учествовале највеће холивудске и индијске звезде. Два најбоља разговора за публику и са публиком имале су Кетрин Зита Џонс и Вајола Дејвис, а убедљиво је најдосаднији био легендарни редитељ Мајкл Ман који је помало „удавио“ причом о свом последњем филму „Ферари“. Делове тих разговора као и интервјуе које су светски редитељи и глумци давали за наш лист објављиваћемо у наредним бројевима.
Антрфиле
Невоље са визом
Пошто је америчка авио-компанија одбила да је прими на лет за Саудијску Арабију где је на фестивалу треба да представи свој филм „Симина песма“ (у такмичарском програму), авганистанска редитељка Роја Садат је ипак успела да се домогне Џеде, мада не на време за премијеру свог дела. Ипак, објаснила је шта јој се десило: “У среду 4 децембра зауставили су ме на аеродрому у Даласу и нису ми дозволили да се укрцам у авион за Џеду. У компанији су тврдили да Саудијска Арабија не признаје продужене авганистанске пасоше (издате пре повратка Талибана на власт). Те пасоше са продуженим роком трајања издају све некадашње авганистанске амбасаде у свету које и даље постоје и раде изван контроле Талибана. Талибани су тражили од свих држава чланица Уједињених нација да не признају те пасоше, али пошто већина земаља не признаје талибанску власт као легитимну, ниједна се није ни приклонила њиховом захтеву. Била сам шокирана овим чином авио-компаније, јер многи Авганистанци у егзилу путују у Меку (Саудијска Арабија) сваке године баш са тим пасошем. Фестивал ме је касније обавестио да ће решити проблем, заиста су то учинили и хвала им од срца“.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис