Евидентно је да се овај међународни филмски фестивал из године у годину прилично мења, откако је на место уметничког директора дошао Ђона Назаро, а посебно откако су на управљачка места стигли неки нови, млађи људи. Програм је Назаро прилично размрдао, учинио динамичним, отворио врата до тада избегаваним жанровским остварењима и направио јасну поделу: на Пјаца Гранде, биоскопу на отвореном, приказују се хитови који су се доказали у протеклим месецима, али и они за које се очекује да ће их волети шири круг публике.
Ту настаје мали проблем са новом директорском екипом која води фестивал: број столица на Пјаца Гранде смањили су са осам на шест и по хиљада, наводно ради безбедности. Мало је то за туристичко одмаралиште на језеру Мађоре, где ветар њише палмине гране а сунце пржи као на било којој медитеранској обали. Ове године је права збрка настала са улазницама за поједине филмове, посебно оне што се приказују петком и суботом увече, па су многи са купљеним улазницама остали без свог места. Редари су их упућивали у дворану, удаљену један километар, где се исти филм истовремено приказује. Али, људи су били бесни јер су они дали тридесет франака да би гледали филм на великом тргу, пијуцкали, грицкали, једном речју – уживали. Стекли смо утисак да сви они неће опростити фестивалу овакво понашање и да ће ту морати нешто да се промени.
Цео Локарно две седмице дише са покретним сликама и живи за филм. У неколико дворана у граду – Курсал, Палачинема, Рекс Синема, Феви, Сала и Латра сала – увек су гужве. Више од две стотине филмова у једанаест програма, а половина су биле светске премијере. Више него икада до сада, Локарно следи пут Кана (дискутабилно је колико ће то позитивно или негативно утицати на уметнички део фестивала) па важност придаје продуцентима и дистрибутерима који на лицу места купују и продају филмове. Програм „Локарно Про“ имао је око две хиљаде пријављених учесника који су свакодневно имали округле столове, семинаре, дружења и неформалне коктеле на којима се упознају и склапају послове. Њима се придружују и медији са, у главу, избројаних 894 новинара, критичара и фотографа.
Поред главних такмичарских програма какви су Међународна конкуренција, Национална конкуренција, Аутори данашњице и Леопарди сутрашњице, један од најзанљивијих програма јесте Отворена врата у оквиру кога се приказју први или други филмови аутора из одређеног дела света, али не само то. Њима се држе часови маркетинга, разних облика стваралаштва, а имају прилику и да са својим делима освоје важне награде и подршку за даљи рад. Ове године је у фокусу тог програма била Африка и баш су била примећена дела из Руанде, Нигерије, Анголе…
На многим фестивалима света мастер-класови и сусрети са ствараоцима или глумцима врхунац су ужитка који публика воли да осети. Зависно од врсте таквог сусрета некад публика има прилику и да разговара са гостима, а понекад су такви сусрети намењени искључиво студентима сценарија, режије или неке друге филмске дисциплине. Током августа смо у Локарну имали прилику да слушамо редитеље Александра Пејна, Карлоса Рејгадаса, Ритија Пана, Мохамеда Расулофа, легендарну костимографкињу Милену Канонеро и глумце Џекија Чена, Вилема Дефоа, Луси Лиу, Ему Томсон… као и већину редитеља из међународног програма. Чини се да је фестивал у Локарну много више политички и друштвено ангажован него остали па се доводе стручњаци разних области живота да држе предавања или разговарају са посетиоцима, од научника до футуриста па и политичара који су имали свој Дан дипломатије. По много чему овај фестивал је више од филмске свечаности.
Финале програма биле су пројекција два потенцијална светска хита и додела награда које су донекле биле изненађење јер су недовољно храбре и некако уједначене (постоји ли шаблон за доделу награда на фестивалима?), као да су их добили филмови који се неће друго памтити, углавном. Изузетак је победничко остварење „Два годишња доба, два странца“ из Јапана, као и грузијско дело „Суви лист“ Александера Конеридзеа коме је припала Напомена жирија (последња у низу званичних признања главног такмичарског програма).
Председник жирија Рити Пан и његови чланови (мексички редитељ Карлос Рејгадас, холандска глумица Рене Сатендајк, америчка продуценткиња Џојслин Барнс и швајцарска глумица Урсина Ларди – чак две награде доделили су бледом аустријском остварењу „Бели пуж“ (о белоруској манекенки која сања каријеру у Кини) у режији мешовитог тандема Елса Кремсер и Левин Петер. Они су добили Специјалну награду жирија док је и пар који игра главне улоге (Михаил Сенков и Мараја Имбро) поделио глумачку награду са још једним паром, овог пута паром глумица. То су Ана Марија Веселчић и Мануела Мартели, јунакиње хрватског филма „Бог неће помоћи“ који се бави „забрињавајућим препородом такозваних породичних вредности прикривених носталгичним фантазијама са циљем да дисциплинују жене које су своје, да их домаћински обликују и контролишу“, како је то објаснила редитељка Хана Јушић. Тај филм, те улоге (и још понека из поменутог филма), ипак ће се памтити.
Награда за најбољу режију припала је Абасу Фахделу из Палестине за „Приче о рањеној земљи“. Публика која је гледала филмове на Пјаца Гранде гласала је за најбољи филм, а то је амерички „Роузмид“ (место у Калифорнији где се дешава радња ове драме) са Луси Лиу у главној улози. Тек да се зна – продато је нешто преко 63.000 улазница само за пројекције на Пјаца Гранде (једна до две увече, када падне мрак).
Пошто има превише награда у разним програмима, нећемо све да их спомињемо, али је привукла пажњу једна коју је заслужо филм „Драга“ („Свитхарт“) из програма Аутори данашњице, лака прича о дечаку који проводи лето са баком. Једна од две награде припала је италијанској глумици Аурори Кватроки (82), ветеранки коју је публика готово заборавила. Била је једина професионална глумица у мору бакица-статиста. То је било занимљиво и зато што је још један пример колико Локарно поштује величине које су други заборавили. Једна од њих је и Анђела Ален чије име сигурно већини ништа не значи јер је њено занимање супервизор сценарија – има задатак да на снимању прати иде ли све по сценарију.
Ствар је у томе што ова Енглескиња има 96 година и стигла је у Локарно да прича о томе како је радила на филму „Најсрећнији дан твог живота“ који је представљен у оквиру ретроспективе посвећене британској послератној кинематографији. Али, Анђела је посао супервизора радила и на светским филмским класицима какви су „Афричка краљица“, „Трећи човек“, „Мулен Руж“ (Џона Хјустона), „Моби Дик“, „Неприлагођени“, „Одсјаји у златном оку“, „Дуги бродови“ (сниман 1964. у Црној Гори), „Исус Христ суперстар“… па све до наших дана када још помало ради!! Последњи велики посао био јој је на филму „Калас заувек“ (2002) Франка Зафирелија са Фани Ардан и Џеремијем Ајронсом. Анђела је права филмска енциклопедија, вредна подужег разговора за који није било прилике.
А што се тиче два могућа будућа светска хита која смо видели на крају фестивала, ван конкуренције, то су амерички мјузикл „Пољубац жене паука“ Била Кондона са Џенифер Лопез, Дијегом Луном и Тонатијем Елизарарасом у главним улогама. Да, то је стара прича виђена на нов начун и све је драматично и забавно истовремено, онако како то Холивуд уме. Други филм је нова верзија култног хорора Роџера Кормана с почетка осамдесетих година прошлог века „Ловац на смрт“ који је написао и режирао авангардни канадски аутор Стивен Костански, док је за тумача насловног лика у овој причи о „мачевима и чаробњацима“ изабрао швајцарског каскадера, глумца (прослављеног и у Холивуду), бившег манекена и мајстора борилачких вештина Данијела Бернхарда.
Посебну чар фестивалу давала су дешавања на Ротонди, кружном простору од бетона, са покојим дрветом, смештеном у оквиру кружног пута који разводи улице у и око Локарна. Ротонда је смештена у епицентру дешавања: са једне стране, неколико стотина метара даље, су биоскопи Феви, Сала и Латра Сала, као и Спацио Ћинема, место за сусрете учесника фестивала, простор за конференције где се одржавају јавни разговори… Са друге стране су Пјаца Гранде, остале биоскопске сале, управа фестивала па и само језеро. Преко дана су врућине толике да се на Ротонди ништа не дешава, али већ у касно поподне отворе се приколице са храном, пићима, роштиљима, свакаквим ђаконијама и ту се породице окупљају, док ноћу то место постаје стециште младих рејвера опчињених техно музиком.
Антрфиле
Наши у Локарну
Чини се да је наших стваралаца било више него икада. Са кратким филмовима у програму Леопарди сутрашњице представили су се Марта Попивода играно-документарним делом “Слет 1988“ и тандем Матија Глушчевиж-Душан Зорић са играним остварењем „Хистерични напад смеха“. Привукли су пажњу, али нису добили награде. У главном такмичарском програму била су чак два наша аутора која, додуше, више живе и стварају у иностранству, у Немачкој односно Румунији. Први је Дане Кољен са драмом „Линије жеље“ а друга је Ивана Младеновић са смешно-тужном комедијом „Сорела ди Клаусура“. Добили су одличне критике, посебно Ивана, али остали су без главних награда. Наравно, и њихове екипе које су пристигле у Локарно биле су бројне тако да се посвуда могао чути наш језик.
Пише Срђан Јокановић