После тешких ковид-година требало је ово да буде велики повратак фестивала у Локарну у свом пуном сјају. Маске су пале још прошле године, али сада је требало да дођу и насмејана лица филмских звезда и аутора. И, била су најављена. А онда се десио штрајк сценариста и глумаца у Холивуду и насмејна лица су се опет уозбиљила. Редом су отказивали долазак на фестивал, од Риза Ахмеда до Кејт Бланчет, а они који су и дошли држали су се даље од црвеног тепиха и интервјуа са новинарима (Стелан Скарсгард).
За оне који су били у Локарну то није много променило ситуацију: уживали су у добрим филмовима и зазирали од продавница и ресторана у којима је све сувише скупо. Цене су невероватне, од сувенира са знаком фестивала (блокче – 18 евра, мајица – 30) до ресторана који немају милости. Обична пица је двадесет евра, али не увек. Зависи у ком ресторану седите, а изабрали сте неки на ободу великог централног трга Пјаца Гранде, где се ноћу приказују филмови, онда су ту цене различите.
Један је јеловник за оне који желе да седе на крају баште, са погледом на велико платно, да вечерају и гледају пројекцију, а други за оне који не маре за филм. Разлика у цени је педесет одсто. Пица са филмом – 30 евра. Пиво са филмом 10 евра. Кафа са филмом – 6 евра… Понекад је живот бољи без филма. Нарочито ако сте се одлучили за одлазак у орјенталне укусе (кебаб – 13 евра) или једноставан избор од неколико простих сендвича у оближњој самопослузи чија цена је између четири и девет евра. Добра је ствар што је вода у Швајцарској чиста, планинска, па је можете пити из славине, и бар на томе уштедети.
Иако велики фестивал, по важности одмах иза оних који се одржавају у Кану, Берлину или Венецији, смотра у Локарну не пати од синдрома холивудских звезда. Дође понека како би примила награду за животно дело, али сви су више окренути мање звучним, али оригиналним и талентованим ауторима и глумцима, као и бројним споредним програмима. Као да од фестивала желе да направе место образовања (преко дана) и забаве (током ноћи). Сијасет сусрета, радионица, предавања, интервјуа, пројекција, прес-конференција, дебата, организује се углавном на великом простору од Театра Курсал преко божанствено удобних биоскопа Палачинема и Театро Рекс до сквера Ротонда и монтажног објекта Спациосинема који повезује три најудаљеније биоскопске дворане Феви, Ла Сала и Алтрасала.
Слободан пад са пола метра
У средишту свега тога је калдрмисани трг Пјаца Гранде са платном од неколико стотина квадратних метара. Испред њега су поређане жуте (и понека црна) пластичне столице – осам хиљада њих. Призор делује импресивно и фотогенично, али уме да буде опасно. Столице су врло крте, вероватно се хабају брже него што се замењују па сваке вечери по неколико гледалаца падне са њих. Једноставно се поломе уколико се јаче наслоните или превише мигољите у њима. Ако се изврнете на оног иза вас ни по муке, али ако шљоснете на под или калдрму можете да се повредите. Можда је и то разлог што на Пјаца Гранде нико ни да кашљуцне током представе, сви немо прате догађања на платну да не би… пали са столице!
Пјаца Гранде изгледа очаравајуће ноћу када је пуна гледалаца. Окружена је стамбеним и пословним зградама, а здања са једне стране имају колонаде стубова иза којих су смештени поменути ресторани и продавнице. Они који живе у становима са погледом на Пјаца Гранде током фестивалских пројекција не смеју да отварају прозоре и излазе на своје балконе нити да праве буку која би сметала посетиоцима фестивала.
Живот на великој бини и платну изнад почиње у пола десет увече, таман када се већ довољно смркло. Пола сата трају говоранције, уручења награда за животно дело и представљање екипа два филма која се те вечери приказују. Ти филмови се не такмиче за награде, мада неки дебитант може да се нада новцу од каквог спонзора фестивала који је пристао да делић свог богатства да најбољем почетнику. Први филм је обично онај за који се очекује да буде велики хит или је важан публици, углавном италијанској, у овом швајцарском кантону Тићино. Они су добро посећени, понекад буде и тих фамозних осам хиљада гледалаца, колико Пјаца Гранде може да прими. Невоља је што се тај филм често завршава око поноћи, а последњи редовни аутобуси полазе који минут пре поноћи и сви јурну да би стигли да их ухвате.
Они и ја
Локарно је релативно мали градић. Многи посетиоци фестивала долазе из околних места, од Асконе до Минусија и Гордоле и њима се не остаје на другом филму. Чак и ако имају кола, многи тешко могу да издрже седење на пластичним столицама још два сата, а постоји и још нешто што утиче на посеченост тог другог филма: поноћ је време када већина радног света одлази на спавање, а млади као да су током дана расположени за филмове (кад се пробуде), а ноћу за журке. Из сваког кутка Локарна негде се чује музика и звецкање чаша, жамор, смех. На Ротонди музика и трешти, јер је пуштају ди-џејеви. И све је крцато младошћу. Зато је срећа када на другом филму остане неколико стотина људи.
Док је Кански фестивал прави стрес за свакога тамо, због броја филмова и дешавања истовремено, Локарно је опуштена варијанта великог фестивала. Да је Швајцарска јефтинија земља, фестивал би био чист хедонизам. Овако, долази мало страних новинара, а најбројнији су домаћи и они из земаља чији се језици говоре у Швајцарској – Италије, Француске и Немачке. Њима је, некакако и све подређено. Најбројнији су на прес-пројекцијама (где је сала увек полупразна), као и на прес-конференцијама где буде од пет до петнаестак новинара: углавном они и – ја!
И права је уживанција када вам уметнички директор фестивала Ђона Назаро на тацни испоручи толико добрих филмова из целог света и доведе све њихове ауторе на ноге, а не морате да се гурате и нервирате, као у Кану, хоћете ли ви имати времена за њих или они за вас. Само опуштено, за све има времена – могао би да буде незванични мото фестивала. И када пада киша, публика навуче кабанице, отвори кишобране и гледа филмове. Једино у случају јаког ветра и пљуска сви се селе у неки од већих биоскопа. Ове године је првих неколико дана протекло у знаку кише која није омела водоотпорног Назара да отвори фестивал.
Дипломатија на делу
Награде за животно дело, бар у првој половини фестивала, док је „Илустрована Политика“ била тамо, добили су генијални амерички монтажер италијанског порекла Пијетро Скалија , малајско-тајвански редитељ Цаи Минг Јанг, шведски глумац холивудске каријере Стелан Скарсгард, швајцарски аутор познат и по америчким хитовима Барбет Шредер, затим француска продуценткиња данског порекла Маријана Слот, британски глумац Риз Ахмед (у његово име је примио признање режисер Јан Демонж), француски документариста и „оскаровац“ Лик Жак.
Било је занимљиво у случају Лика Жака чији је нови филм „Антарктик“ (посветио је тридесет година снимању и проучавању тог континента) приказан за седам хиљада малишана, али је био прекинут његов говор пре почетка филма. Двоје припадника једне швајцарске еколошке организације искочило је на бину да протествује због спорог рада на спречавању климатских промена. Полиција је брзо реаговала и заскочила то двоје пубертетлија, али је Назаро смирио ситуацију и замолио полицију да допусти активистима да кажу шта имају додаваши да је цео фестивал, заправо, уз њих! Права швајцарска дипломатија.
Од бољих филмова које смо у првој половини фестивала видели, независно од тога у којој се селекцији налазе и да ли се такмиче за награде, издваја се неколико њих.
Италијанска редитељка Лаура Лукети донела је екранизацију познате књиге „Дивно лето“ тамошњег писца Ћезара Павезеа о љубави сеоске госпођице Ђиније која уочи Другог светског рата стиже у Торино да ради као шнајдерка. Тамо је њена вршњакиња Амалија уводи у свет уметности и прве љубави… У главним улогама су Дева Касел (ћерка Монике Белучи) и сјајна Јиле Јара Вијанело.
Изврстан је био филм „Животиња“ грчке редитељке Софије Егзарку о тужном животу кловнова и забављача у летњем одморалишту на једном острву, а посебно је бриљирала главна глумица Димитра Влагопулу. Од нас који смо од угледног румунског ствараоца и филмског политичког коментатора Радуа Жудеа очекивали да буде на нивоу, није нас изневерио. Његов трочасовни есеј о радницима у капитализму „Немојте много да очекујете од смака света“ прошао је за трен и остао упамћен.
Вечни Отело
Упамтили смо и „Породични портрет“ америчке редитељке Луси Кер као визуелно очаравајућу и савршено одлглумљену причу из живота једне дисфункционалне шире породице током спарног летњег поподнева у Тексасу. Не можемо да заборавимо социјални мјузикл „Домаћи манго“ швајцарског редитеља португалског порекла Басила Дакуње о надама и разочарањима дошњака са Зеленортских острва у велики град Лисабон, живот у гету и немаштини зачињеном осмехом и песмом. Лепа певачица Елијана Роса показала се и као одлична глумица.
Израелски „Војник који нестаје“ Данија Розенберга могао би да буде велики хит у свету захваљујући осмишљеној причи са основом у стварности (дезертер са фронта који то не жели да буде), динамичној режији и главном глумцу необичног имена Идо Тако који је управо постао највећа израелска тинејџерска звезда. Филм је баш уочи фестивала добио једанаест номинација за националне награде Израела!
Пажњу новинара привукли су и француски редитељ Роман де Сен-Бланк са делом „Угрижен“, амерички режисери пољског порекла Ричард Карпала и Габријел Бјензиски са делом „Звезде падалице“, филипински филмски див Лав Дијаз са „Суштинским истинама о језеру“, црно-белим стилизованим политичким криком против година некажњених убистава у његовој домовини, познати италијански глумац Едоардо Лео у улози режисера са ремек-делом „Трагедија Отела (кад нисам оно што јесам)“, каталонка Лаура Ферес са делом „Стална слика“, њена украјинска колегиница Марина Врода са драмом „Степа“ која се, гле чуда, не бави ратом у овој земљи, већ људима и њиховим драмама и збуњеностима животом. Срца нам је загрејао и сасвим необични филм на отварању, мешавина циркуса, мелодраме, комедије, мјузикла и урнебесних ликова које су осмислили Фиона Гордон (Канађанка) и Доминик Абел (Белгијанац) – они су брачни и пословни партнери и за своју циркуску, музичку и филмску уметност живе више од тридесет година, од када су се упознали.
Пише Срђан Јокановић