Рођени Крагујевчанин Филип Ђурић (38) је после завршене гимназије у том граду уписао и завршио глуму у Новом Саду, а онда је полако и стрпљиво градио каријеру у позоришту, на телевизији и филму. Иако је имао бројне епизодне роле до тада, чини се да је први пут примећен у серији „Кљун“, а у брзо и у филмовима свог суграђанина Марка Ђорђевића „Мој јутарњи смех“ и „За данас толико“ где је тумачио главне улоге. У међувремену се пре две године оженио Нином Шербеџијом, ћерком глумачког ветерана светске класе Радета Шербеџије која је и сама глумица. Свадба је била у Новом Саду. Недавно су добили сина.
У филму „Бог ће помоћи“ тумачи сеоског старешину Илију пред којим се указује „велики проблем“: појављује се непозната жена из далека и тврди да је удовица његовог брата који је давно емигрирао у Јужну Америку. Мала сеоска заједница од десетак људи и деце, сви у некаквом сродству, поделила се и узнемирила. Замишљени Илија мора да донесе тешку одлуку…
Шта мислите о Илији?
– Некако ми је тешко да то речима искажем, јер све што мислим покушао сам да одглумим. Увек више волим да људима који гледају филм оставим простор да у лик или причу коју виде учитају своје мисли и запажања.
Како објашњавате понашање Илијине браће према Терези, зашто је толико не подносе и сматрају је вештицом, да ли је узрок томе фрустрација, страх од непознатог или нешто треће?
– Мислим да се у тим патријахалним срединама мушкарци генерално плаше жена, а што је више своја и снажнија, то је осећају као већу опасност. Додатна отежавајућа околност за Терезу је и што прича другим језиком а када је на Балкану неко другачији, одмах средина сматра да то нису чиста посла. Ми смо ту количину неспоразума покушали да дамо на духовит начин и баш ме занима да ли ће то проћи код оних који говоре другим језиком. За мене би било тужно да публика филм не доживи и као духовит.
Како сте добили улогу у филму?
– У време епидемије ковида, када нисмо могли да излазимо из стана, Хана ме је позвала и послала сценарио који није био сасвим довршен, али се осетила емотивност у причи. А гледао сам и Ханин претходни филм „Не гледај ми у тањир“.
Ваше улоге у филмовима „Мој јутарњи смех“ и „За данас толико“ или у серији „Кљун“ показале су да озбиљно и одлично радите свој посао, али се стиче утисак да сте и даље „неоткривени драгуљ“, да је ваша познатост у јавности несразмерно мала у односу на то колико и шта радите! Због чега је то тако?
– Шта имам од популарности? Више волим да могу да идем улицом и причам сам са собом …
Што иначе радите?
– Па, да, преслишавам се неког текста и такве ствари. Више волим да се осећам природно него него под присмотром, у центру пажње. Ако је тако као што кажете, то би било идеално за мене. Избегавам да се експонирам у медијима а ни Инстаграм налог ми није баш репрезентативан. Не знам како се зарађује од славе… а мени сад и није потребно да нешто много зарађујем.
Због чега сте почели да се бавите глумом?
– Почело је са часовима глуме у Крагујевцу, у школици где су ишли моји другари из краја и после сам по инерцији покушао да упишем глуму. Пробао сам и нисам прошао и нисам више помишљао на то. Онда ме је другарица Ивана Вуковић, глумица која је играла насловну улогу у „Кљуну“, наговорила да пробам поново у септембарском року, и тада сам прошао. У суштини, више је моја мајка желела да будем глумац него ја. Сада када је прошло неко време, чак ми се и свиђа да с времена на време глумим.
Чиме сте желели да се бавите ако не глумом?
– Размишљао сам о археологији па ми је отац „средио“ једну археолошку ископину близу Крагујевца. Када сам се тамо појавио, одмах су ми дали ашов и лопату да копам неке раке. А ја сам мислио да је археологија неки фини рад где се све четкицама полако ради и чисти. Онда сам после 15 минута одустао од археологије и побегао са терена док је нека жена викала „хеј, врати се овамо…“. Онда сам хтео филозофију да упишем, па психологију… свашта… и на крају постадох глумац.
Према речима ваше супруге, ви сте и гејмер, бар она тако каже да волите себе да називате?
– Више времена проводим играјући игрице него глумећи, уживам у томе и имам екипу из Крагујевца у којој су људи других професија, попут лекара, рецимо, али се састајемо увече онлајн и свашта играмо. Тренутно смо се вратили коренима и играмо „Каунтер страјк“.
Како усклађујете обавезе одраслог ожењеног човека и оца са сопственим повратком у детињство?
– Па, ево, већ два месеца нисам играо и већ ме хвата криза. Мислио сам да ће бити лакше док дежурам поред бебе да могу да играм игрице, али он се често буди.
Што не појачате тон да он може да слуша звукове игрице, можда ће га успавати?
– Одлична идеја! Само се смејте, немојте да мислите да нећу да пробам!
А жена, шта она каже на ту вашу страст?
– Баш има разумевања, а једним делом сам се и оженио са њом због тога. Разуме да је то више контакт са мојим пријатељима него што сам ја неки професионални гејмер.
Где живите сада?
– Више смо у Новом Саду и због мог посла на тамошњој академији где сам асистент Борису Исаковићу на предмету глума.
Јесте ли икада размишљали да са тастом играте у неком филму или позоришној представи?
– Нисмо за сада. Радета сам упознао када сам у његовом летњем позоришту на Брионима играо представу „Шекспир у Кремљу“ коју је режирала његова супруга Ленка Удовички, али заједно нисмо никада били на сцени, а не верујем ни да ћемо бити ускоро пошто сам одустао од позоришта, већ неколико година не играм у театру. Није због детета, дете има шест месеци, али ми у време док сам још играо у представама то није пријало, није било оно за чим жудим, иако смо са „Галебом“ у СНП и „Ајнштајновим сновима“ у ЈДП имали доста успеха.
На чему сада радите?
– Треба да играм главну улогу у првом дугометражном играном филму Милице Филиповски чије снимање почиње у септембру.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ