Реч је о политичком трилеру, како воли да га опише његов аутор Милорад Милинковић иза кога стоје филмске комедије као што су „Мртав ладан“ и „Патуљци са насловних страна“, али и улога која га је прославила нашироко и надалеко – он је један од трaгача у квизу „Потера“.
На идеју да сними причу о последњих седам дана живота кнеза Михаила дошао је пре десетак година када је почео више да истражује о владарској династији Обреновић. Дошао је до закључка да су је победници у српској игри престола (Карађорђевићи) неправедно гурнули у сенку, додавши јој незванични атрибут – „свињарска династија“. Као да су се само они у Србији бавили узгојем крмади пре него што су кренули да ослобађају земљу од Турака.
Милинковића је изненадило то што наша држава данас ни на један начин не обележава јубилеј двеста година од рођења кнеза Михаила, „фасцинантног владара“, како га режисер види. Пре две године је почео да ради на филму, студиозно, држећи се чињеница, допуњавајући их измишљеним ликовима и измаштаним ситуацијама помоћу којих је права историја добила нови смисао. Уметнички.
Шта се хтело овим филмом који понекад личи на детективску причу са шекспировском атмосфером? У већини случајева атентата на државнике знају се извршиоци, али не и наручиоци убиства, објашњава Милинковић. У случају кнеза Михаила, убице су ухваћене одмах, експресно осуђене и погубљене, али одговор на питање ко стоји иза ликвидације кнеза никада званично нисмо добили. Милорад Милинковић и његов косценариста Драгољуб Стојковић дали су себи могућност да то први пут изговоре јавно, са великом вероватноћом да су у праву. Указали су на силе које су се радовале убиству српског кнеза и, по свој прилици, оне су га спремале.
Сметао европским силама
У време када се шетао београдском шумом Кошутњак у друштву сестре Анке, сестричине Катарине, баке Томаније и ађутанта Светозара Гарашанина (сина Илије Гарашанина), током кобног поподнева 10. јуна 1868. године када су на њега пуцали браћа Ђорђе и Коста Радовановић са двојицом помагача, кнез је већ био фасцинантна историјска личност и политичка фигура, човек који је говорио неколико језика, основао Народно позориште у београду и ширио европску културну традицију у Србији, дипломатским преговорима ослободио добар део данашње Србије од Турака, свирао на клавиру, писао песме… а једна од њих била је велики кафански хит оног времена. Управо она чији је назив преузет за наслов филма „Што се боре мисли моје“.
Државничке успехе му нико није спорио, али су му замерали развод од Јулије Хуњади зарад планиране женидбе за двоструко млађу сестричину Катарину Констатиновић. Мада, ни његова идеја о стварању Балканског савеза многима није била по вољи у Европи. Милинковић сматра да је управо та његова намера навела неке стране силе, међу којима су биле Аустрија, Турска и Велика Британија, да га уклоне.
У филму, поред Драгана Мићановића у главној улози, играју још и Наташа Нинковић (Михаилова сестра Анка Константиновић), Јана Ивановић (њена ћерка Катарина), Милош Тимотијевић (главни истражитељ убиства), Зоран Цвијановић (као Илија Гарашанин), Александар Срећковић (убица Коста Радовановић), а неке од измишљених личности тумаче Небојша Дугалић, Лука Грбић, Александар Марковић, Стојша Ољачић, Тамара Крцуновић…
Милорад Милинковић тврди да је причу филмски уобличио тако да све лако разумеју и они који немају много знања о Обреновићима и Карађорђевићима и историји Србије 19. века. Ипак, није наодмет подсетити се да је кнез Михаило владао Србијом у два наврата: први пут свега три године (1839–1842) када је био малолетан, а други пут осам година (1860-1868) током којих нам је оставио све ово у наслеђе.
Михаило је био други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице Обреновић. Отац је у једном тренутку одступио са престола кога је оставио у аманет сину Милану, али када је Милан умро, наследио га је малолетни Михаило у чије име је владало намесништво које је предводио Михаилов стриц Јеврем Обреновић. Један од намесника био је восковођа и политичар Тома Вучић Перишић који је покренуо (успешно завршену) акцију да се Михаило смени јер се није најбоље снашао у сложеним временима Србије тог доба. Михаило је кренуо на „дуго путовање Јевропом“, током кога се оженио мађарском грофицом Јулијом Хуњади, док су на престо у Србији враћени давно протерани Карађорђевићи.
Баба најтрезвенија
Ни Карађорђевићима није горела до зоре, па је на престо поново дошао кнез Михаило 1860. Овог пута Србија је пред собом имала искусног дипломату и политичара, који је одмах укинуо дотадашњи турски устав, уредио војску и донео законе о порезима. Много је полагао у просвету, културу и образовање, закључио је мировне споразуме са Турском и Бугарском и изгледало је као да је златно доба стигло у Србију први пут. Ипак, за то време завереници су ковали планове да на престо врате династију Карађорђевић, а на руку им је ишло и мрштење цркве на кнежеву идеју да се ожени сестричином Катарином са којом се тајно верио три дана пре убиства. Катарина га је искрено волела и знала је у шта се упушта, посебно какве опасности носи положај њеног несуђеног мужа. Звала га је „кнезом од ветрометине“ пошто је он Србију називао ветрометином (којом дувају велике силе).
У Кошутњаку су убијени Михаило и његова сестра Анка која је покушала својим телом да заштити брата. Рањени су били Катарина која је са послужитељем Митом побегла у оближњу шуму. Ађутант Светозар је рањен пао са коња и онесвестио се, док је најприбранија била баба Томанија која је после првог пуцња окренула кочију и похитала ка граду да извести о убиству. Убице и њихови саучесници су ухапшени у Топчидеру. Сви су саслушани истог дана крајем јула када су стрељни на Карабурми. Влада је прогласила тајном извештај са суђења, а тиме и имена наручилаца атентата, док је у јавност дата информација да је реч о страним плаћеницима.
На престо је, возом из Париза, стигао кнез Милан Обреновић (син Јеврема, брата кнеза Милоша) који ће касније постати први краљ када Србија буде проглашена за краљевину 1882. Истовремено кнез Михаило је сахрањен на гробљу код Цркве Светог Марка, а касније су остаци премештени у Саборну цркву.
Пише Срђан Јокановић