У маленом и лепом градићу на северозападу Шпаније крајем сваке године одржава се угледна смотра најбољих кратких остварења из целог света. Главна награда носи име најпознатијег локалног производа, чајног кекса гуљона, познатог широм Европе, док реномирани аутори добијају Златног орла, који је такође симбол регије. Ове године је позлаћени бисквит добила Беа Лема, а птицу Фернандо Кајо
Анимирани кратки филм “Тело Христово” који потписује галицијска редитељка Беа Лема, освојио је главну награду „Златни Гуљон“ на 37. међународном фестивалу кратког филма у Агилару, једном од најстаријих и најпрестижнијих смотри овог формата покретних слика у Шпанији. Ауторка је филм радила према сопственом стрипу који је прошле године добио националну шпанску награду као најбољи. Његова тема је ментално здравље жена у последњим годинама диктатуре у овој земљи током прошлог века.
Прича прати Аделу, жену која верује да је прогања ђаво. Њена борба води је ка психијатријском третману, где је лек представљен као универзално решење, док њена потреба да буде истински саслушана остаје неуслишена. Религија и народни обичаји постају једини простори у којима се њена искуства признају. Филм „Тело Христово“ се издваја по поетском тону и иновативној употреби везова као анимационе технике, заната који је био чврсто повезан са свакодневним животом жена тог доба. Међународни жири похвалио је дело „због нежног и лирског приступа веома осетљивој теми, обраћајући се менталном здрављу жена дубином и симболиком, кроз технику пуну историјског и емоционалног значаја“.
Награду је примила продуценткиња филма Чело Лореио, четворострука добитница Гоја награде (шпански Оскар) и једна од најутицајнијих личности шпанске анимације, позната по промовисању улоге жена у аудиовизуелном сектору.
Жири је доделио и Посебно признање филму „Цвеће ћути и сведочи“ грчког режисера Тиа Панагопулоса, кратком документарцу у коме палестински филмски стваралац открива заборављени архив цветних колекција сакупљених у Палестини почетком 20. века. Филм је номинован за најбољи кратки филм на 38. Европским филмским наградама.
Награда „Рамон Маргарето“ за најбољи шпански кратки филм припала је документарцу „Очај коже“ каталонске режисерке Мирије Вилапуиг који је овде имао светску премијеру, а темом се враћа у рану адолесценцију протагонисте како би дао глас искуствима дуго потиснутим у тишину. „Дива, моја бака и ја“ је најбољи анимирани филм (режија Инес Г. Апарицио), најбоља редитељка је Носика Сера („Дисекција једне неусклађености у кризи“), глумица Белен Понсе де Леон („Калифорнија“), глумац Томаш Чапек („Пас и вук“), а сценариста Давид Пињеиро („Ловци“). Награда публике отишла је холандском делу „Рој“, док је жири критичара наградио белгијски филм „Лојнес“ Доријана Јесперса.
На овогодишњем фестивалу филма у Агилару приказано је више од 120 кратких филмова из готово двадесет земаља. Пројекције фестивала одржавају се у једином биоскопу у граду „Сине Амор“, у оквиру општинског културног центра. То је традиционални биоскоп са једном салом (око 300 места) која је током фестивала увек распродата, од јутра до поноћи. Чак једанаест хиљада улазница се у просеку прода током једне недеље смотре. То чини фестивал интимнијим местом за сусрет публике и стваралаца.
Завршна гала церемонија укључила је и доделу награде „Златни орао“ за животно дело шпанском глумцу Фернанду Кају (57), познатом и ван граница своје домовине. Код нас је био познат по популарној серији „Кућа од папира“ (енглески титл „Пљачка“) у којој је играо и српски глумац Дарко Перић. Вече је завршено концертом певача и композитора Марвана.
Међутим, Агилар де Кампо није познат само по филму већ и по – слаткишима! Посебну димензију фестивалу даје и чињеница да једна од главних награда носи име – „Златни Гуљон“, по истоименом чајном кексу који се већ век и по производи у овом месту. Агилар де Кампо је још од краја 19. века познат као „град колачића“, јер је управо овде основана фабрика кекса „Гуљон“, једна од најстаријих и данас највећих у Шпанији. Иако је фабрика настала у Агилару, данашња производња је далеко надрасла оквире самог града. Модерни производни погони налазе се у широј околини и у индустријским зонама, одакле се кекс дистрибуира широм Шпаније и Европе.
Истовремено, фабрика и даље има велики значај за локалну економију и запошљава велики број људи из Агилара и околних места, што је још један разлог зашто се њено име доживљава као део колективног идентитета. У том смислу, Агилар де Кампо представља редак пример места у коме међународни фестивал није страно тело, већ природни продужетак живота локалне заједнице. Кратки филм, биоскоп, река, планине и кекс – све то овде чини једну исту причу, у којој се мала средина отвара свету, а свет јој узвраћа пажњом.
Агилар де Кампо се налази на северу Шпаније, у провинцији Паленсија као делу аутономеј области Кастиља и Леон. То је мање познат, али изузетно разноврстан део земље у коме се сусрећу равнице централне Месете и први обронци Кантабријских планина. Иако је у сенци већих и туристички познатијих области, Паленсија чува аутентични дух унутрашње Шпаније. Главни град Паленсија има око 75.000 становника и представља административно и саобраћајно средиште региона, док се у северном делу провинције налази један од њених најзанимљивијих градова – Агилар де Кампо.
То је градић са нешто мање од осам хиљада становника, смештен на самом прелазу између равнице и планинског предела познатог као Монтања Паленсина. Кроз сам град протиче река Писуерга, једна од значајнијих река северне Шпаније и притока Дуера, која даје посебан ритам градском животу и обликује његову урбану слику старим мостовима и шеталиштима уз воду. Град и његова околина припадају подручју Унеско геопарка „Лас Лорас“, познатог по необичним геолошким формацијама, кањонима и видиковцима. У самом граду налазе се значајне историјске грађевине као што су Црква Сан Мигел, Манастир Санта Марија ла Реал – један од најважнијих романичких комплекса у региону – као и Црква Санта Сесилија, изузетан пример средњовековне сакралне архитектуре. Изнад града се уздижу остаци старог замка. Најближи већи град је Валенсија, док је Ваљадолид на разумној удаљености, а нешто даље је и Билбао.
Пише С. Јокановић