Турски филм „Живот“ Зекија Демиркубуза освојио је главну награду „Златну пчелу“ на управо завршеном другом Медитеранском филмском фестивалу одржаном на Малти. Тај филм је до сада могла да види само домаћа публика на смотри у Истанбулу и инострана на фестивалу у Ротердаму тако да је реч о прилично новом остварењу које је кренуло на успешно путовање светом. Ова драма говори о жени која бежи од куће како би избегла договорену веридбу. Међутим, несуђени ђувегија крене да прати одбеглу љубав како би је боље упознао, јер очигледно је да будућу жену није добро познавао.
„Живот“ је био један од петнаест филмова у главном такмичарском програму који је конципирала Тереза Савина и који је изнедрио много добрих остварења из медитеранских земаља.
Готово подједнако је тријумфовала драма „Случај једног странца“ која се води као јордански филм, али у режији америчког ствараоца и активисте Брента Андерсона који је свој живот посветио хуманитарним делатностима и филмовима. Овог пута бавио се невољама миграната, ратним траумама и моралним дилемама које војни сукоби подстичу. Неколико засебних прича спојених у један филм, уз танку нит која их повезује, почиње у рушевинама Алепа, иде преко Француске до Чикага и свуда упознајемо егзотичне јунаке и антијунаке у драматичним ситуацијама. Брент је добио награду за режију, а палестинска глумица Јасмина ал Масри добила је „Пчелу“ за најбољу глумачку креацију на фестивалу.
Хоће на трг, неће у биоскоп
Награда жирија припала је палестинском редитељу Махдију Флајфелу за драму „Ка непознатој земљи“ која је светску премијеру имала на протеклом Канском фестивалу. Награда за сценографију отишла је у руке Мирти Белтман из Холандије за филм „Слатки снови“; за камеру и сниматељско умеће одато је признање Карлосу Алфонсу Коралу за италијанско-америчку ратну драму „Проклети“. И све је то било у реду, осим једне награде за коју лично нисам имао разумевања – најбољи сценарио.
„Златна пчела“ у тој категорији припала је француској љубавној причи „Ван сезоне“ о поновном сусрету бивших љубавника Десио се двадесетак година после нејасног растанка, без поздрава, и то у досадном амбијенту луксузног изолованог бањског одмаралишта. И онда, бескрајни дијалози, размишљање, преиспитивање, кајање, па опет дуги разговори… Чак ни добри и познати глумци као што су Гијом Кане и Алба Рорвакер не могу на светло (бар) просечности да извуку досадну причу, хиљаде пута прежвакавану, посебно у француској кинематографији. Што је још чудније, један од два аутора сценарија је Стефан Бризе (други је Мари Друкер) који је познат и као редитељ жестоких социјалних драма и одличних филмова са јасним порукама („У рату“, „Мера човека“, „Други свет“…). Шта му би сада, питао сам се данима после одгледаног филма?
На први поглед необична, али сасвим разумљива, ситуација на овом фестивалу дешавала се у гледалишту. Док је десетак сала модерног биоскопа „Иден“ углавном зврјало празно током пројекција, иако су аутори филмова готово листом били ту да разговарају са публиком, дотле су филмови приказивани на градским трговима били крцати. Тамо су у лепим амбијентима приказивана остварења, хитови са познатим глумцима, снимана на Малти, од „Грофа Монте Криста“ и „Гладијатора“ до „Света из доба јуре“ и опскурног „Минореа“.
Уз купљену или добијену улазницу следе и бесплатни кокице и сок или вода по избору. Са друге стране, поменути „Иден“ биоскоп налази се у монденском летовалишту Сент Џулијен, пола сата вожње од града Валете. Тамо углавном долазе млади из целог света који преподне спавају, поподне иду на малу, прљаву плажу а ноћу пију до бесвести у тамошњим кафићима и ресторанима. Тај градић свакако није за старије, а они данас углавном посећују биоскопе у време фестивала.
Друго, у време фестивала одржавало се европско првенство у фудбалу и можете мислити колико је кафана у својим баштама имало огромне телевизоре на којима су емитовани директни преноси или снимци утакмица. А људи по лепом и топлом времену желе да буду напољу, а не у сали расхлађеној готово до тачке смрзавања. Није од помоћи било ни то што су у тим салама често искрсавали технички проблеми са озвучењем и микрофонима који нису радили као и то што је, ипак, реч о малим ауторским филмовима који своје животе дугују фестивалима, а не силној жељи народа да их види.
Збрка у палати
Свечана додела награда одржана је у тврђави Маноел, на истоименом острвцету повезаном мостом са остатком Малте. Било је гламурозно као и прошле године, чак је и домаћин вечери био исти, познати британски писац за децу и телевизијски водитељ Дејвид Валијамс. Коктел добродошлице био је на кровној тераси тврђаве, а сама церемонија на великој доњој тераси, украшеној светлима, лампионима, постављеним столовима (сваки за десет људи), позорницом и џиновским платном. Између најава, уручења награда и говора било је доста музичких тачака: наступала су и нека позната имена попут енглеског поп певача Калума Скота или малтешког тенора Џозефа Каеље. Много костима, хорова, играча, смеха и једног диносауруса видели смо на сцени.
Награда за животно дело уручена је чувеном британском редитељу Мајку Лију који у 81. години и даље снима филмове. На Малти је одржао и до последњег места попуњени мастер клас који је мало ко разумео – због лошег озвучења. Чак су и Енглези у сали, после су ми неки признали, разумели „75 одсто изговореног“!
То је био један од пропуста фестивала. У жељи да споје старо и ново, фестивалски центар су ове године преместили у Стару оружарницу (и још неколико просторија) пет векова старог здања Палате великих мајстора Малтешких витезова (Грандмастерс Палас).
Међутим, оружарница нема никакву вентилацију и „расхлађивали“ смо се са десетак вентилатора, а није ни прављена да буде идеал акустике. У тој палати су често за госте фестивала и новинаре на брзину мењана правила уласка и проласка па је долазило до потпуне збрке. У тој палати ради и председник Малте, а то је тренутно она – Миријам Спитери Дебоно, а притом је највећи део отворен за туристе јер има богату колекцију предмета из времена владавине Малтешких витезова овим острвима. Зато су те збрке са обезбеђењем и пролазима биле непрестане.
Долазак председнице Малте на доделу награда било је изненађење за све нас. Одржала је говор, а посебно је привукло пажњу то што је у детаље говорила о значају филмског туризма за ову земљу, као и о новцу који се за то издваја и колико се он враћа. Изгледало је као да јој је баш стало што смо ми ту. То је на неки начин била последња тачка на расправу коју је повела опизиција у Малти и енормном трошењу новца на овај фестивал. Наводе и да није јасно на шта је све отишло четири милиона евра за ову осмодневну филмску фешту!
Филмски туристи су најбољи туристи
Јохан Грек, директор Филмске комисије Малте, одговорио је новинарима да је по њему свакако боље тај новац уложити у представљање Малте као најбољег места за снимање филмова тако што ће на њу довести филмске раднике, продуценте, редитеље, него платити билборде по Калифорнији на којима рекламирате то исто.
– Фестивал је најбољи начин да они који доносе одлуке у светском филму дођу на ово острво, али не само они већ и филмски туристи – рекао је Грек. – Следеће године славимо сто година откако је на Малти снимљен први филм, а домаћа филмска индустрија процветала је посебно након што је 2000. године овде снимљен холивудски спектакл „Гладијатор“. Одједном су сви пожелели да снимају овде и били смо спремни за „Свет из доба јуре“. Током последњих седам година чак 45 страних филмова снимљено је на Малти и они су нам донели више од пола милијарде евра. Желимо да зарадимо захваљујући успеху тих филмова, као што је Нови Зеланд постао туристичка дестинација након успеха „Господара прстенова“. Филмски туристи су врста туриста која је квалитетна, они су најбољи зато што хоће више од онога што су видели у биоскопима. Желе да посете место снимања, да га додирну, фотографишу и слике поделе на друштвеним мрежама, они не леже по цео дан на плажама, већ истражују нашу традицију и упознају нашу културу.
Важан помагач туристима и медијима у истраживању филмске Малте је Алан Касар о коме смо прошле године више писали. Сада нас је опет дочекао у филмском студију Малте и поред већ добро нам познатих ствари открио нови свет, свет античког Рима где је Ридли Скот прошле године снимао наставак „Гладијатора“. Тада је овај део Малте, познат као Калкара, био забрањени град за незване госте и новинаре, а сада смо имали прилику да га видимо. Задржали су кулисе и сценографију па смо и ми мало уживали шетајући се старим Римом. И, наравно, сликали смо шармантног Алана поред статуе Јулија Цезара, а потом му и поклонили примерак „Илустроване Политике“ у коме је објављена репортажа о студију и њему. Захвалио се и рекао да ће наш лист бити део Музеја филма који намеравају да направе на овом месту.
Баш славних гостију није било на фестивалу, али јесте добро познатих. Међу њима су холивудска глумица Хедер Грејам („Ноћи бугија“, „Остин Пауерс“) и редитељи Чед Сталески („Џон Вик“) и Колин Тревороу („Свет из доба јуре“). Оно што је занимљиво, изгледа да овај фестивал осим продуцената највише воли да доводи модерне медијске занатлије звани инфлуенсери.
Нисам баш сигуран по ком критеријуму их бирају, али рекао бих да нико од оних који су стигли нема мање од двадесет милиона пратилаца на друштвеним мрежама, што их, свакако чини највећим звездама фестивала. Једном приликом је одржан и јавни разговор са неколико њих у оквиру фестивала. Стара оружарница је личила на конзерву сардина и унутра није могло да се дише. Ушао сам два метра напред и одмах се вратио одакле сам дошао, верујући да ће говорници паметно причати а публика још паметније питати.
Антрфиле
Будућност Малте
Још прошле године нам је засметало што фестивал није више посвећен домаћем филму. Иако јесте реч о међународној смотри, ипак би било веома егзотично видети неки прави малтешки дугометражни играни филм пошто, верујем, мало ко је икада у животу имао прилику да тако нешто погледа. Желели смо и да упознамо домаће ауторе, али нигде у званичном програму није било предвиђен њихов сусрет са медијима, иако су неки од њих били представљени са кратким филмовима, у споредном програму. Зато смо уз помоћ Сузан Роналд, драге директорке развоја у Филмској комисији Малте, која је по цео дан проводила на фестивалским догађајима хватајући у лету поготке и промашаје у организацији, успели да сакупимо десет малтешких филмских стваралаца на једном месту и овековечимо их. Са некима смо мало разговарали, па ћемо њихове занимљиве приче о останку и опстанку у филмском свету Малте објавити у једном од наредних бројева.
За сада, узели смо им имена како бисмо, верујем, први пут у било којим малтешким или светским новинама овековечили будућност тамошње кинематографије. Ово су они (поређано слева): Питер Пуличино (сниматељ), Фабрицио Фенек (режисер), Лук Замит (продуцент), Ендру Борг Карбот (сниматељ, редитељ, сценариста), Теодор Рељић (сценариста и критичар), Дилан Одом (режисер), Марија Грек (редитељка), Сузан Роналд, Жан-Пјер Дебатиста (продуцент, аниматор), Стивен Дулаган (режисер), Мајк Вест (глумац).
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон и С. Јокановић