Под слоганом „Ми смо филм“ у малтешкој престоници Валети почео је прошлог викенда трећи Медитерански филмски фестивал, а то је уједно био и почетак значајног јубилеја – један век кинематографије у овој земљи. Као почетак се узима прво забележено снимање једног филма на Малти: редитељ Брус Вулф је 1925. ту снимао „Синове мора“.
Данашња деца некадашњих синова малтешког мора настављају традицију претварања Малте у један велики филмски студио.
– Овај фестивал је рођен из једноставне али снажне идеје да повеже креативне умове широм Медитерана и Европе и њихове идеје претвори у стварност – рекао је Јохан Грек, директор малтешке Филмске комисије, задужене да води рачуна о процвату филмске индустрије на овом архипелагу. – Подржаваћемо сваки облик удруживања, проналажења могућности, решења и стваралачког замаха.
Поред Грека, има ту још важних „синова мора“ који су се мењали током претходне две године, али изгледа да је овог пута пронађена права, добитна комбинација. Њу чине нови селектор и нови директор фестивала. Директор је Реј Каеља, познато лице на Малти који је током прошлих неколико деценија био организатор, продуцент, али и редитељ многих значајних маанифестација на Малти, укључујући и оне везане за Олимпијске игре и политичке догађаје у европским размерама. За разлику од претходне две године када директоре нисмо имали прилике ни да видимо нити да знамо ко су и како се зову, овај нам се сам представио и понудио помоћ око, наизглед, ситнице – решавања проблема транспорта по граду са такси удружењем које воли да малтретира госте Малте и овог фестивала. И заиста је решио тај проблем у трен ока, а то је само једна од милион ситница у његовом распореду. И – знао је име вашег извештача, и одакле је, у тренутку када смо се упознавали, а ја нисам имао појма ко је он! И за сваког госта зна како се зове, како изгледа, одакле је и шта ради. А зна и ко у његовом тиму шта ради, као и ко не ради (тешко њему). Заиста се страсно прихватио свог посла и циља да уздигне фестивал овај администаративни Џемс Бонд звани Реј Каеља.
Скривени бисери
Иако не би требало да челници фестивала имају предност над ауторима, овог пута смо прво њих упознали на отварању смотре, што је до сада било неуобичајено. Међу пријатним изненађењима је и Марк Адамс, ветеран фикмске критике, програмирања и жирирања на фестивалима широм свету. Занимљиво је да је он изабрао свих педесет и пет филмова који се приказују у три селекције фестивала: Такмичарски програм, Ван конкуренције и Наше море – посвећен екологији.
Кад се погледају наслови схватамо колико је времена и труда утрошио да пронађе оно најбоље што припада концепту смотре на Малти. Иако ту нема холивудских хитова чини се да је Адамс открио „скривене“ бисере који су били затурени у преобимним програмима Берлина, Кана, Венеције и других фестивалским монструма где се у великим бројкама и количини садржаја квалитет лако изгуби и остане непримећен. Медитерански филмски фестивал је показао да и са мало филмова, уколико су добро изабрани и распоређени, може да се направи узбудљив програм.
Са великим нестрпљењем ишчекујемо приказивање „Повратка“ Умбертта Пазолинија. Никада вероватно нисте чули ни за филм ни за аутора, али је ово ново виђење Хомерове „Одисеје“ у којој се поново срећу Рејф Фајнс и Жилијет Бинош, готово три деценије након првог заједничког фима „Енглески пацијент“. И то је по себи куриозитет, а камоли тема филма или (значајно) име аутора.
Исто важи и за остварења „Жетва“ у коме глуми Кејлеб Лендри Џонс, „Дан Петера Хуџара“ у режији Ајре Сакса, где је Бен Вишоу у главној улози или за „Четири слова љубави“ са звезданом глумачком екипом – Пирс Броснан, Хелена Бонам Картер и Гебријел Бирн.
На жалост, глумци слабије долазе на овај фестивал који је више намењен продуцентима, сценографима и директорима фотографије, свима онима који одлучују да ли ће своје нове фимове снимати баш на Малти. Јер то је и сврха овог фестивала, да гостима покаже локације на којима су протеклих деценија снимани највећи холивудски хитови, да их позове да дођу поново или први пут. Зато је, вероватно, на путу од аеродрома до хотела, возача занимало ко долази на фестивал од филмских звезда, са ким ћу правити интервјуе и пошто му имена угледних аутора не значе баш ништа одједном ми је рекао: „Чуо сам да Мел Гибсон долази!“ После сам сазнао да је Гибсон заправо био овде пре два месеца како би се распитао за услове под којима би евентуално снимао један од наредних филмова на тему Велике опсаде Малте (Турци против Малтешких витезова).
Из тог разлога је у припрему фестивала био укључен и малтешки министар културе (и још којечега што нема везе са културом, али тако је распоређена државна бирократије у овој земљи) Овен Боничи. Он је ту да подржи Филмску комисију у довођењу оних са много долара или евра на Малту која је заиста постала један велики филмски студио. На сваком ћошку можете препознати место где су снимане популарне серије или филмови. Готово да нема Малтежана који у слободно време не ради као статиста на снимању фима или као туристички водич по филмским локацијама. То им је и љубав и додатна зарада.
Ништа без гладијатора
Фестивал је отворен величанственом пројекцијом „Гладијатора 2“ у тврђави Форт Рикасоли, баш на месту где је пре две године и сниман тај холивудски спектакл. Тврђаву су на стени што надвисују Велику луку Малте подигли још крајем 17. века витезови Светог Јована ради одбране од Турака и највећа је на Малти. Наравно, данас су то делимично и рушевине (највише због бомби у Другом светском рату) које се парцијално обнављају, али никад у целости. Данас је то дом Филмске комисије, центра за пречишћавање отпадних вода из бродова који пристижу до Малте, али и један велики филмски студио где су снимани хитови попут „Троје“, „Наполеона“, „Агоре“ или „Острва кољача“.
Од свих тих филмова није остало много сценографије, али јесте од „Гладијатора 2“, тако да цео један део тврђаве личи на антички Рим. У делу у коме су (у филму) били робови-гладијатори, испод Колосеума, данас је простор где се одржавају панели и мастеркласови. Заиста је посебан доживљај када током фестивала у Форт Рикасоли или Лапарели Гардену гледате филмове који су тамо снимани, од „Поноћног експреса“, „Попаја“ до „Асасинс Крида“ или „Убиства у Оријент Експресу“. Седите на месту које видите и на џиновком платну испред себе, само што су на њему тада глумачке звезде оствариле своје незаборавне улоге.
Уз поменуте две локације, највише филмова приказује се у „Ембаси биоскопима“ у самом центру града где долазе и аутори да буду фотографисани, представе се публици и поразговарају са онима који су видели њихове филмове.
Игор је атракција
Прва три дана фестивала обележила су три остварења. Највише публике привукао је хрватски редитељ Игор Бежиновић са својим делом „Фијуме о Морте“ („Ријека или смрт“). Ријечки аутор био је недавно и гост београдског Белдокса, а његов документарно-играни филм посвећен краткотрајној окупацији његовог родног града након Првог светског рата коју је извео родоначелник фашизма, италијански песник Габријеле Данунцио, изазива невероватну пажњу где год се у свету појави. Ваљда су свуда уплашени од понављања историје па желе да виде једну занимљиву епизоду која, можда, има везе и са садашњим тренутком.
Остали филмови ових првих дана нису били толико посећени, али су добили велике аплаузе. Реч је о мароканском делу „Ране“ које је недавно имало премијеру у Казабланци и тек се очекују оштрије реакције на екранизацију истините приче о сукобу традиције и модерног живота и неразумевању унутар породице које доводи до породичне трагедије. Одличан филм и још боља глума главног пара младих глумаца. И трећи филм „Крађа Каравађа“, рађен је према истинитим догађајима када је украдена пре четрдесетак година једина велика Каравађова слика из ко-Катедрале Светог Јована у центру Валете. То је и једини малтешки филм у конкуренцији за награде, у режији познатог локалног продуцента Џошуе Касара Гаспара коме је ово играни целовечерњи првенац. Занимљив трилер спорог темпа који подсећа на оне добре, старе енглеске и америчке кримиће без крви и убијања.
Као луксузно вино
Требало би споменути и два филма која не опчињавају на први поглед приповедањем, али имају необичне концепте и идеје. Први је „О једном хероју“ пољског дебитанта Пјотра Винијевича, документарна фикција коју је написала вештачка интелигенција на основу онога што је у животу урадио чувени немачки редитељ Вернер Херцог. Уз Херцогову дозволу, Пјотр је направио сложену, али чудесну причу која је и комедија и трилер и хибридна мешавина фиктивне мистерије са разговорима уметника, филозофа и научника који говоре о оригиналности, смртности и души у времену вештачке интелигенције. Главни јунак филма је дигитална верзија лика и дела Вернера Херцифа који истражује један злочин док је позната глумица Вики Крипс главна међу живим ликовима. Ако вас не заболи глава или не заспите током пројекције бићете награђени открићем нових путева којима идемо у будућност.
Други филм, не толико „несташан“ као пољски, али занимљив због начина на који је створен, јесте „Извандредна госпођица Флауер“. Јунакиња је Џералдина Флауер, а окидач за филм био је случајно пронађени кофер пун нежних и лепих љубавних писама које је добијала шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Писма су пронађена у њеном лондонском стану пошто је умрла 2019. године. Та писма су прошле године инспирисала познату исландску певачицу Емилијану Торини да сними цео албум посвећен тим писмима, а редитељски тандем Џејн Полард – Јан Форсајт да уради комбинацију инсталације са поезијом и подужег музичког видео спота у коме делове неких писама читају познати музичари попут Ника Кејва. И Торинијева пева у филму, има и лепих тренутака савременог плеса, а у играним реконструкцијама садржаја неких писама појављује се глумица Керолајн Кац. Нећемо откривати много о самој госпођици Флауер која је била прилично повучена особа, али писма оних који су је обожавали довољно говоре о њој. Један критичар је написао да се у филму ужива као у луксузном црном вину. У праву је.
До краја фестивала нас чека још узбудљивих прича, као и додела награда „Златне пчеле“ која ће се одржату на острву Маноел.
Пише Срђан Јокановић