У величанственом амбијенту историјског, барокног утврђења Форт Маноел из 18. века, уз долазак специјалних гостију бродовима са свих страна Валете и оближњих градића, овогодишња церемонија затврања фестивала и доделе награда била је обележена и прославом сто година постојања филма на Малти.
Апсолутни победници фестивала су два филма. Први је тунижански “Одакле ветар дува”, изврсна духовита и романтична, авантура која одржава поглед на свет данашњих Тунижана, посебно младих. То дело згодне, плавокосе редитељке Амал Гуелати проглашено је најбољим филмом док је главна глумица Еја Белага добила “Златну пчелу” за своју улогу. Она није била на фестивалу да прими награду, али је редитељка са подијума позвала видео-везом тако да смо преко џиновског биоскопског платна могли да видимо срећну добитницу. Као и она нас.
Хулио је нестао
Шпански аутор Хулио Медем, некада чудо од детета, а у последње време прилично заборављен, вратио се у јавност у вреликом стилу, политичко-историјским драмским епом “Осам”. Две судбине у једној причи, из времена након грађанског рата у Шпанији, добиле су “Пчелу” за најбољи сценарио, као и Награду жирија. Ваљда не очекујући толико награда, Хулио је већ после прве награде негде нестао, да се расхлади или прими честитке па је за другу награду на бину истрчала његова супруга. “Хулио где си…. Хулио… потребан си нам сада… дођи…”. Сви смо се лепо смејали, али од Хулија ни трага ни гласа.
Награда Маре Нострум, која се додељује за изузетна дела што подстичу на размишљање о односу човека и природе у свим његовим аспектима, отишла је француском остварењу “Мијазаки: Дух Природе”, препознатој по поетском истраживању маште јапанског аниматора и редитеља Хаја Мијазакија.
Барби Ферера (28) добила је Награду за звезду у успону, у знак признања за свој недавни пробој – најпознатија по улози Кат Ернандез у серији “Еуфорија” на ХБО каналу, Ферера наставља да прави храбре, жанровски неукалупљене улоге, остајући верна свом азентичном глумачком изразу. Тренутно игра у награђиваној америчкој комедији “Боб Тревино нас воли”.
Током вечери је одато и признање ствараоцима који су дали изузетни допринос филмској индустрији. Чувени британски продуцент Џереми Томас примио је Награду за животно дело, обележавајући шест деценија изузетне каријере – са више од четрдесет филмова иза себе, укључујући оскаровски историјски спектакл “Последњи кинески цар” Бернарда Бертолучија. “Златне пчеле” су припале и двојици истакнутих малтешких филмских стваралаца, доделивши им Награде за каријерно достигнуће.
Први је Пјер Агијус, глумац, продуцент и менаџер за локације, чија је свестраност једнака његовој страсти. Више од 35 година обликује малтешку сцену – од првих дана тамошње телевизије, до стварања филмског парка у Ринељи. Други је Џозеф Формоза Рандон који је више од две деценије локални партнер холивудским компанијама које на Малти снимају своје хитове. Његов потпис је на насловима као што су “Игра престола”, “Светски рат З”, “Наполеон”, “Гладијатор”… Више од 20 година је на челу најзначајнијих филмских тренутака сниманих на Малти.
Верује у живот и љубав
Награду публике добио је нежни и лепи филм “Четири слова љубави” који се допао свима осим Енглезима и Ирцима међу критичарима – они су, изгледа, били суровији према “својима”, јер се филм дешава у Ирској. Филм је рађен према бестселлер роману Најала Вилијамса из 1997. године и говори о снази вере у времену сумње, о магији љубаву у тренуцима очаја. Иако смо очекивали да на Малти видимо главне глумце као што су Пирс Броснан, Гебријел Бирн или Хелена Бонам Картер, представила нам се шармантна редитељка Поли Стил.
– У Бога не верујем, али верујем у љубав и живот, и да, упркос боли и траумама, у животу постоје светло и магија – рекла је на Малти редитељка. – Многи од овог филма очекују само љубавну причу, али он је много више од тога, као и сам живот.
Током разговора након пројекције открила је да је осам година радила на филму, да је пажљиво бирала и чекала на глумце које је хтела због аутентичности: ”Многи не знају, али Пирс је одличан сликар, Гебријел је био учитељ и пише поезију, а Хелена је велики љубитељ читања и ово јој је једна од омиљених књига”. То има везе са ликовима које у филму играју.
Као што ред налаже, завршни говор је одржао малтешки филмски комесар Јохан Грек, заслужан за процват филмске културе и индустрије последњих година у овој земљи. Пре него што ће уручити новоустановљену, специјалну награду “Легенда малтешког филма”, публици је испричао сажети рецепт за успех:
– Ове године славимо сто година од снимања првог филма на Малти. То су били “Синови мора”, филм о британској морнарици који је приказао задивљујућу обалу Малте. Море је у самом срцу приче о Малти. Њена јединствена водена богатства коришћена су касније у многим филмовима. Под вођством комесара Грека, филмска индустрија је постала водећи покретач економског раста за Малту.
Мали, али амбициозни
У том периоду, снимљено је 169 филмова са укупним буџетом од 635 милиона евра. Програм повраћаја страним продуцентима четрдесет одсто уложеног новца у снимање филмова на Малти донео је резултат – на сваки уложени евро, филм враћа три евра назад у економију земље. Само у последње две године, више од 700 малтешких фирми радило је у сектору филма. Комесар Грек је додао:
– Пре седам година поставили смо циљ да изградимо филмску индустрију светског ранга на Малти. Данас, више Малтежана него икада ради у филму. Креирали смо преко 15.000 одрживих радних места у овој индустрији. Довољно смо мали да ствари урадимо брзо. Довољно смо велики да вам пружимо све што вам је потребно. Данас је наш план за изградњу звучно изолованог студија вредног 61 милион долара спреман за реализацију. Малта је мала земља, али амбициозна.
Завршна награда вечери “Легенда малтешког филма” припала је глумачком великану Раселу Кроу, који је, још од улоге Максимуса у првом филму “Гладијатор” пре више од четврт века, неуморно промовисао Малту као локацију и подржавао локалне филмске екипе. Предајући глумцу награду, малтешки филмски комесар Јохан Грек је изјавио:
– Неизмерно смо поносни што 2025. године славимо један век традиције филма на Малти – и какав је то век био! Сто година невероватних прича. Једна од тих прича јесте филм који је заиста ставио малтешку филмску индустрију у центар пажње – “Гладијатор”. Наравно, “Гладијатор” не би био то што јесте без Максимуса Десимуса Меридијуса, и зато нам је част да доделимо ову награду глумцу који га је играо. Расел Кроу! Од снимања “Гладијатора”, Расел је велики пријатељ Малте: истински амбасадор ових острва и велики заговорник рада на нашим локација и са нашим екипама.
Сузе младог Италијана
Са друге стране, Расел је у почетку имао стандарни говор пун захвалности и комплимената, али је онда све окренуо на личну страну и постао занимљив и другачији, оригиналан као у својим улогама.
– Ако желите да знате шта волим код Малте – волим све! Пре 26 година, на неки чудан начин, на Малти сам постао мушкарац. Који год филм да сам радио пре тога, ниједан није имао величину, амбицију, буџет, а на крају ни домет као “Гладијатор”. Није то било лако снимање. Сваког дана сам морао да се борим за интегритет лика којег сам тумачио, као и његов пут у бесмртност. Понекад имате срећу да направите нешто што одјекне међу људима. То је био случај са “Гладијатором”.
Аустралијски глумац је тим поводом испричао причу о младићу који му је прошле недеље, док је путовао по Италији у регији Чинкве Тера, пришао и замолио га за фотографију.
– Пружио сам му руку, и он је почео да плаче. Касније су ми његови пријатељи рекли да је он главни спасилац на локалној плажи, да има мишиће над мишићима и да га никада нису видели таквог. На крају сам га загрлио. Када се сабрао, рекао је: ‘Не разумете… кад сам имао осам година, моја мајка ме је посадила испред телевизора, пустила ВХС касету са филмом “Гладијатор” и рекла ми: “Ако се икада запиташ какав мушкарац твоја мајка очекује да постанеш – то је овај човек”. Част, интегритет, вера – мушкарац обликован на Малти. Максимус.
Шале које то нису
Церемонија затварања Медитеранског филмског фестивала увек је задивљујуће гламурозна и другачија. Много светла, музике, скупе сценографије која се брзо мења, лепо украшених окуруглих столова пуних воде и вина, цвећа и селекције сирева и званица у вечерњим тоалетама или сакоима са обавезним краватама искуство је какво се не може доживети на било ком другом фестивалу. Место дешавања – стара тврђава Маноел, са које се пружа поглед на море и вечерњим светлима украшене зидине Валете преко пута.
Програм је све три године водио британски комичар и писац за децу Дејвид Валијамс, познат по несланим шалама или грубим, несувислим коментарима, па и ласцивним доскочицама које не пријају сваком уху. Можда је зато ове године добио задатак да чита свој спонтани говор са великих екрана преко пута позорнице. Чак и шала коју је направио на почетку (“Овде се налазе сви они који нису добили позвницу за венчање Џефа Безоса”) није добила ни смех ни аплауз.
На свечаној церемонији појавили су се многи познати глумци, редитељи, телевизијске личности, инфлуенсери и старлете. Ове године смо приметили глумце Џереда Хариса, Едмунда Донована, Жоакима де Алмеиду, Бејли Бас, редитеље Џејка Шрајера, Џона Вита, Кетрин Хардик, сценографа Рика Картера… а неки попут британске поп звезде Емели Санде и малтешког оперског певача Џозефа Калеје имали су своје певачке тачке уживо. Цело вече било је у знаку промене раскошне сценографије у знаку промена стила, музике, моде, филмских прича по деценијама, током протеклог века.
Антрфиле 1
Дискусије у катакомбама
Фестивал је приказао 55 дугометражних филмова из више од двадесет земаља, а правило је да у такмичарском програм могу да буду само они већински произведени у медитеранским земљама. Такође је фестивал одао почаст и младим ауторима са Малте тако што је у два наврата приказао њихове кратке филмове. Поред филмова, фестивал је нудио бројне округле столове, трибуне, панел-дискусије или сусрете са ствараоцима и доносиоцима одлука у филмској индустрији. Већина њих одигравала се у тврђави Форт Рикасоли где је сниман добар део првог и другог “Гладијатора”. За оне који се сећају овог другог дела филма довољно је рећи да смо седели у “катакомбама и затворским ћеријама за гладијаторе испод Колосеума”, баш тамо где су своје сцене имали Пол Мескал, Педро Паскал и Кони Нилсен, поред осталих. Сценографија из филма је била свуда око нас.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон и МФФ