Филмски фестивал у Каиру: место где се људи не плаше мрака

Стара смотра добила је ново лице, а поред гламура понудила је много добрих филмова, сусрета са ауторима, дискусија и радионица – све у славу кинематографије. то је само почетак: „Арапско пролеће“ стигло је и у египатски филм

Прослава округле годишњице почела је достојанствено, у славу филма. Са црвеним тепихом, али без ватромета: у згради каирске Опере, у самом центру града, отворен је четрдесети Филмски фестивал у Каиру. Мање је било узбудљиво то што је на почетку приказан амерички филм „Зелена књига“, а више то што су се на једном месту окупиле највеће египатске звезде прошлости и садашњости. Плус – гости из света, а међу њима једини из Србије је ваш извештач (чак и једини медиј из целе бивше Југославије).

Чувена египатска глумица Шерин Реда лепо је приметила да је „биоскоп једино место у коме се људи не плаше мрака“, а одмах потом дивно се надовезао документарни филм о дугој историји египатске кинематографије. Наратор у том филму је глумац Самир Сабри који се појавио пред публиком и сада, баш као и пре четрдесет година када је био водитељ првог фестивала. „Не могу да верујем да је толико времена прошло“, узвикнуо је добродржећи Сабри!

Овај ветеран додао је и да му је јако драго што је Фестивал на управљање преузео филмски продуцент Мохамед Хефзи, познат на Блиском истоку и у Европи. Заиста, неки нови сахарски ветрови су дунули овом манифестацијом која је почела да мења своје тромо лице

Потом су нам се представили и сви чланови различитих жирија који су оцењивали дела у секцијама као што су: Међународни такмичарски програм, Хоризонти новог арапског филма, Недеља критике, Светска панорама и други. Онај најважнији, који је оцењивао дела из целог света, чинили су аутори, и сами добитници „Оскара“ или награда у Кану, Венецији и другим фестивалима, а међу њима су: Бил Огуст, из Данске (председник), Бријанте Мендоза, са Филипина, глумице Самал Јесламова (Казахстан) и Наташа Реније (Француска), аргентински продуцент Хуан Вера и други.

Само опуштено

Њима је било лакше него нама новинарима или обичним гледаоцима да се снађемо у обимном слављеничком програму – они су, ипак, бирали из десетак остварења у програмима за које су били задужени. Нама је „на изволите“ било око сто педесет филмова, распоређених у много програма, али незгодно је што су приказивани у неколико биоскопа широм града. Каиро је град са двадесет и једним милионом становника код којих шпиц у саобраћају траје од три до осам поподне, па се може разумети зашто на овом Фестивалу ништа не почиње на време и ништа се не може планирати. Силно време изгуби се у чекању и потребно је неколико дана да се чак и опуштени људи из нашег поднебља навикну на њихову опуштеност.

Како су житељи Каира долазили до својих биоскопа не знам, али знам да је гостима из света деловало удобно, али необично, што нас на све званичне пројекције возе специјалним такси возилима паркираним у задњој башти хотела, а тако вас и враћају. Због бржег доласка до сале, али још више ради сигурности. Могућа су разна успутна искушења од старта до циља вашег путовања. Највише сала има велики комплекс Опере који личи на некакав филмски студио са више објеката смештено у самом центру града, са друге стране моста од чувеног трга Тахрир, на коме је у Египту започета и завршена револуција под називом Арапско пролеће, пре шест година

Наставак прочитајте у броју 3123.