Током међународног фестивала филмске режије у овај град је дошао велики број стваралаца из некадашње Југославије и са Балкана. Забележили смо неке њихове занимљиве приче
ГОЦЕ ЦВЕТАНОВСКИ
Урнебесни ванземаљци
У оквиру Главног такмичарског програма 18. Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије, домаћу премијеру имао је први икада снимљен македонски дугометражни анимирани филм „Јон Вардар против Галаксијата“. Тим поводом гости Фестивала су били редитељ филма Гоце Цветановски и глумица Емилија Мицевска, која позајмљује глас јунакињи филма. Ово остварење је већ учествовало на више од четрдесет фестивала и добило бројне награде. Филм је духовита интергалактичка авантура за коју је Цветановски добио идеју пре петнаест година:
– Имали смо виртуелну групу љубитеља стрипа из Македоније – каже аутор. – Михајло Димитриевски, данас уметнички директор филма, нам је сваког дана слао по једног нацртаног ванземаљца. Ти цртежи, на крају их је било 270, били су врло духовити и одлучио сам да на основу њих напишем сценарио. Почело је као шала, али је тим од сто педсет сарадника девет година радио на филму који је копродукција неколико земаља, а у којој је и Србија учествовала. Насловни јунак је антихерој. Он није много ни паметан, ни храбар, ни јак и стално упада у невоље. Утицај на овај филм имали су анимирани класици брзог и интелигентног хумора као што су „Том и Џери“ и, можда, „Душко Дугоушко“.
Делује невероватно податак да је „Јон Вардар“ први анимирани дугометражни филм икада снимљен у Македонији, на македонском језику.
– Македонија је имала јаку анимацијску сцену седамдесетих и осамдесетих година, али то су били кратки анимирани филмови – објашњава Гоце. – Онда је уследила тридесетогодишња пауза, без иједног снимљеног анимираног филма у Македонији! Анимација је захтевна ствар, а ми нисмо имали ни школе за анимацију. Сада је ситуација другачија, имамо школе и јаку сцену, и комерцијалну и ауторску.
ДУШАН ОТАШЕВИЋ И СЛАВИМИР СТОЈАНОВИЋ ФУТРО
Уметничко венчање
Један од врхунаца овогодишњег филмског фестивала у Лесковцу била је заједничка изложба академика Душана Оташевића (84) и графичког дизајнера Славимира Стојановића Футра (56). Постављена је у тамошњем Културном центру, и то са добрим разлогом. Два ствараоца, која су оставила дубок траг у југословенској и европској уметничкој сцени, аутори су дзајна фестивалске награде „Златна нит“, а Футро је мало и редизајнирао лого фестивала. О заједничком раду Оташевића и Стојановића на отварању изложбе је говорио члан Уметничког савета Фестивала Мирољуб Вучковић који је и вишедеценијски пријатељ обојице аутора:
– Када смо размишљали о визуелном идентитету Фестивала и сталној награди, било је неколико идеја на столу, али смо се зауставили на предлогу Дарка Злопорубовића да награда понесе име Златна нит као континуитет и опипљиви траг настојања уметника да оно што су замислили буде представљено публици. Тада сам се сетио својевремене изложбе „Аријаднин конац“ Душана Оташевића у галерији „Хаос“ и одлучио да као проводаџија, што би се рекло лесковачким језиком, забавим још некога ко има друго искуство, други поглед, али исто тако велики таленат и енергију, па сам питао Славимира Стојановића шта мисли о томе. Обојица су рекли „да“. Ово је осамнаеста година Фестивала и мислим да је круна тог пунолетства ова, заиста, величанствена сарадња два најнаграђиванија уметника са ових простора у светским оквирима који су за ову прилику радили про боно.
Славимир Стојановић са Мирољубом Вучковићем сарађује још од времена када је, како каже, био у ембрионалној фази дизајнера у покушају да докаже да је талентован.
– Тих година је мени главна идеја и мантра у животу била успех, међутим како човек сазрева, а то је посебно важно за младе колеге, ми се трансформишемо у људе који су рођени да би другима учинили живот бољим. То не знамо на почетку, већ откривамо полако. Примењена уметност и графичка комуникација, којима се бавим већ четрдесет година, од мене су направили особу рођену да помаже људима. Реч помоћ је заменила реч успех и ово је баш један од таквих примера где се безусловно помаже другима, поготово култури. Тада се осећаш као Робин Худ, јер стално радиш за корпорације од којих живиш и узимаш неки новац, а овамо радиш бесплатно, са жаром. И све је то посебно ако је укључена менторска фигура као што су у овом мом случају Мића Вучковић и Душко Оташевић. Душко је, по мени, један од најбољих уметника свих времена јер има нарацију, језик који је дубоко утемељен у ово што ја радим и има жељу за комуникацијом и коментаром популарне културе. Невероватна је част што сам вечерас овде у друштву таквог мајстора.
Академик Душан Оташевић је упркос зрелим годинама био виспрен, духовит и у одличној кондицији пошто је стално ишао горе (до другог спрата где је изложба) и доле – стпеницама.
– Шта ја могу после оволико љубазних, претерано похвалних речи још да кажем. Мени је остала та моја омиљена реченица коју волим да изговорим када сам у прилици, а то је „изложба је отворена“. Још ћу рећи да има на изложби једна графика која садржи и кратак текст, могло би да буде корисно ономе ко га прочита. Слика је настала у време слично овом. Нећу да вам објашњавам шта тамо пише, већ ћу вас замолити да прочитате сами. Оно што је важно данас и одувек јесте та изрека свима нама позната „да реч убија исто ефикасно као и метак“.
А шта приказује та графика? Зове се „Писаћа машина“ и пропратни текст каже: 1876. године „Ремингтон и синови“, амерички произвођачи пушака, производе писаћу машину. Због универзалне употребљивости, од помоћи онима који пате због лошег рукописа, до савезништва са онима који стварају уметничка дела, „Ремингтон“ писаће машине постају општеприхваћене. Други произвођачи писаћих машина пројектују одређене моделе према потребама будућих корисника.
Део изложбе Славимира Стојановића Футра обухвата две серије цртежа: „Футро Постерс“ и „Перкфет“. Постери су сатирични коментар на свакодневицу друштва у вечној транзицији из угла појединца који се труди да припада том процесу, иако је свестан да за њега ту нема никаквих суштинских користи осим материјалних.
ИГОР БЕЗИНОВИЋ
Потребне су нам приче о заједништву
Редитељ Игор Безиновић из Ријеке је дошао у Лесковац да представи документарно-играни филм који је снимио о мање познатом периоду из историје свог града. Реч је о делу „Фиуме о морте“ које је овенчано бројним наградама у свету, а редитељ је током фестивала на Малти овог јуна већ дао опширан интервју за наш лист. У филму становници данашње Ријеке реконструишу и оживљавају догађаје из окупације града 1919–1920. године коју је извршио идеолог фашизма Габријеле Данунцио. Кроз духовите приказе историјских сцена, филм комбинује документарни реализам и комедију, истражујући политичке и друштвене напетости тог времена, али и људске реакције, страхове и амбиције уклопљене у необичну историјску драму.
У Лесковцу је Игор био и да прими награду „Отисак Горана Паскаљевића“. На конференцији за медије, Игор је, поред осталог, рекао:
– Габријеле Данунцио је презанимљив филмски лик. Ја сам га дефинирао као Џокера из „Бетмена“: врло интелигентан, духовит и јако злокобан. Међутим, оно што сам знао је да не желим радити филм о њему као главном јунаку, већ о мом граду као главном јунаку, јер је Ријека сама по себи град богате прошлости. И филмичан је. Једноставно су та два некако комплементарна главна јунака Данунцио и Ријека лијепо заиграли. Осим тога, Данунцио је оставио јако, јако пуно фотографија и снимака из периода окупације, тако да је и то нешто што чини причу филмичном.
На питање да ли је размишљао да сними играни филм са овом темом, Игор Безиновић је рекао:
– Не бих ја то знао направити, нити би ми дошла инспирација да то направим. Оно што мене пали у мом раду је тај неки момент непредвидљивости у којем се филм све време адаптира овисно о околностима које ми се отварају. Тај момент да направим један фиксни сценариј и онда да направим егзекуцију тога, никад у животу такав филм нисам снимио. Можда сам док сам био на Академији тако радио, али онда кад сам нашао неки свој начин изражавања, то ми је престало бити занимљиво.
Филм је приказан на фестивалима широм света:
– Најдаље сам био у Мексику и на Тајвану. Где год је приказиван публика је обожавала филм јер то заиста и јесте прича која се може свидети тајландској студентици и мексичком пензионеру. То ми збиља није била интенција да радим такав филм, али се десило и мислим да смо успели из два разлога. Један је хумор, мислим да људи воле иронију, поготово спрам људи на позицији моћи и то је оно што радим у овом филму, а други разлог је то што људима фале приче о колективима. Сада сам Ријеку третирао као некакав колектив и мислим да су људима данас у том хипер индивидуализираном друштву, капиталистичком, у којем се сватко мора бринути само за себе, збиља потребне приче о томе да су људи једни другима пријатељи и да су солидарни.
СЕЛМАН НАЏАР
Истанбулски амулет
Нова звезда турског филма, редитељ Селман Наџар, освојио је и наше гледаоце, као и цео свет, својим прошлим филмом „Ране оклевања“. Тада је дао и интервју за „Илустровану Политику“. Сада смо нови сурет у Лесковцу, где је дошао да буде члан жирија за програм Посебан третман, искористили да необавезно ћаскамо о томе шта се дешавало са њим после тог успеха и на чему сада ради. Испричао нам је да је основао своју продуцентску кућу, похвалио са серијом „Истанбулска енциклопедија“ коју је радио за „Нетфликс“. Имала је одличну гледаност и добила сјајне критике.
Сада има доста посла код своје куће, има увек неколико сценарија у плану, а све обавезе завршава мирно, са осмехом. Као да је Судбина то чула. Када је у ресторану „Променада“ требало да одлучи шта ће да попије, мало се збунио пошто мени није имао енглеске називе понуде, ја сам га значајно погледао и предложио му: “Може турска кафа?“. На његовом лицу се појавио осмех од ува до ува на који сам пажњу скренуо хрватској редитељки Вањи Јуранић која је седела до њега.
Док смо се сви смејали његовом осмеху, стигле су нам и турске кафе које, авај, уместо ратлука (или рахатлука) на тацни имају и поруке исписане на папирићу. Селман је добио ону на којој пише: “Осмех је ваш највећи амулет“, што би значило нешто као одбрана, врлина, талисман, амајлија… или све то заједно. Наравно, уследио је још један истанбулски осмех за цело друштво за столом…
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Марко и Дарко Цветковић