Ова смотра је постала један од културних брендова јужне Србије, а ове године смо видели одличне филмове, упознали сјајне ауторе из целог Балкана и чули занимљиве мисли стваралаца, а све у пуној сали тамошњег реновираног Културног центра
Уручењем награда и пројекцијом филма Желимира Жилника „Реституција, или, сан и јава старе гарде“, свечано је затворен 18. Лесковачки интернационални фестивал филмске режије. Мирољуб Вучковић се у име својих колега из уметничког савета (који чине још редитељи Инес Тановић и Игор Мирковић) обратио публици и позвао Кристину Паскаљевић и глумца Небојшу Миловановића да уруче награду Отисак Горана Паскаљевића која се додељује „ауторима на добром путу“. Ове године је то био симпатични хрватски редитељ Игор Безиновић из Ријеке који је све бивше југословенске републике али и фестивале широм света ове године освојио својим играно-документарним филмом „Фиуме о морте“.
Глумац Небојша Миловановић се присетио сарадње са Гораном Паскаљевићем, још од филма „Буре барута“ када га је позвао у филм јер су му биле потребне његове очи! Очи су му донеле главну улогу, а касније и јш једну код истог редитеља. Миловановић је додао и да су Паскаљевића красиле једноставност и емоција.
Игор Безиновић, добитник Отиска Горана Паскаљевића, захвалио се на признању и посебно осврнуо на један пасус из образложења награде:
– Прочитао сам да се додељује младим ауторима, хвала и на томе. Имам 42 године и ово је био задњи влак да примим ову награду. Додељује се и ауторима који имају аутентични израз и на томе вам се захваљујем, што сматрате да је мој израз аутентичан.
Награду Отисак Горана Паскаљевића додељују лесковачки фестивал и Кристина Паскаљевић, удовица Горана Паскаљевића. Састоји се од новчаног дела и статуете која мења физиономију сваке године и увек има везе са једним од Паскаљевићевих филмова. На свечаном затварању смотре је представљен и аутор овогодишње статуете Марко Мартић, дипломац београдске ликовне Академије.
Победница из Словеније
Златна нит, новоустановљена награда за најбољу режију, чији су изглед заједнички осмислили академик Душан Оташевић и дизајнер Славомир Стојановић Футро, припала је словеначкој редитељки Соњи Просенц за филм „Обитељска терапија“. Иако је била одсутна током фестивала, Соња (која ликом невероватно подсећа на певачицу Миру Косовку) је дошла у Лесковац да прими награду и том приликом рекла:
– Најлепше хвала фестивалу за награду. То је посебна част јер је ово фестивал режије и у том филму сам имала прилику да режирам са фантастичном екипом. И још је једна ствар важна – треба имати одличне продуценте, оне који су омогућили да снимимо филм без компромиса. Била је то копродукција Словеније, Хрватске, Србије и Норвешке.
Жири је овако образложио своју одлуку: „Филм нас са изузетном визуелном прецизношћу подсећа колико лако човек затвори свет око себе, уверен да је сигурност могућа унутар властитог мехурића. У тој потрази за контролом ствара се илузија савршеног баланса, илузија која траје све док спољашњи свет, или јелен, не покуца на врата. Тек када природа продре у пажљиво уређену свакодневицу и разбије границе између контролисаног и неукроћеног, кроз нежност и немир откривамо истину – прихватањем властите рањивости и животињске природе у нама ослобађамо се илузије надмоћи те проналазимо пут према истински здравијим односима“.
Иако није било планирано, жири је доделио и Специјално признање за глуму које је сасвим заслужено отишло у руке тандема Лана Барић и Јанко Поповић Воларић, који важе за, можда и највоље глумце данас у Хрватској. На фестивалу смо их гледали у одличном филму „Шлагер“ који је режирао Невио Марасовић.
Жири главног такмичарског програма чинили су хрватска редитељка Вања Јуранић, српски глумац Небојша Миловановић и босанска редитељка Уна Гуњак. После доделе награда обратили су се публици и рекли и ово.
– Сви који данас успеју да направе филм су победници – сматра Вања Јуранић. – Буџети су изузетно мали, посебно на нашим просторима, али наши филмови су конкурентни са светским, упркос томе, а то је показао и овај програм.
Њен колега Небојша Миловановић осврнуо се на глумачку награду:
– Врло ми је драго што смо се као жири брзо сложили. Сигуран сам да смо донели праву одлуку. Драго ми је што су глумци добили специјално признање. Јанко и Лана носе филм „Шлагер“, али ово је признање и за редитеља, јер их је он кроз све то успешно водио.
Последице погрешних одлука
Овом приликом су награђени и филмови из споредног програма Посебан третман, чији је жири био прави међународни: турски редитељ Селман Наџар, немачки критичар и есејиста Бернд Будер, као и хрватски редитељ Јурај Леротић. У конкуренцији пет остварења из југоистсочне Европе, по избору селектора Павла Вучковића, они су за најбољи прогласили мађарски филм „Све је у реду“ чији аутор Балинт Данијел Сос није био у Лесковцу да прими награду.
„Ово је филм који разматра релевантна морална питања на више нивоа: зашто се нешто догодило, зашто желимо то да сакријемо, шта би било да се то није догодило? И шта ће се десити ако кажем, а шта ако не кажем? Суптилно режиран, са снажним фокусом на говор тела и гестове, награђени филм прича причу о једној ноћи несреће и судбине, о последицама погрешних одлука и замкама људске потребе да сакрије одговорност“ , наводи се у образложењу.
Специјално признање за камеру припало је Бороку Биршу и Тудору Платону за рад на румунском филму „Нова година која никада није дошла“ Богдана Мурешануа, миљенику свих светских фестивала чији редитељ није био на лицу места, али јесте монтажерка тог остварења Вања Ковачевић која је примила награду у име својих колега. Бороко и Тудор су награду заслужили због, како наводе „прецизне и сугестивне визуелне реконструкције Румуније крајем 1989. године. Кроз мајсторску употребу светла, текстуре и кадрова, камера дочарава и тензију друштва на ивици промена и тихе емоције оних који у њему живе. Слике се беспрекорно крећу између интимних ентеријера и препуних јавних простора, дајући филму ретку визуелну дубину због које историја делује непосредно и дубоко људски“.
Овогодишњи фестивал је свечано затворио турски редитељ Селман Наџар, члан жирија програма Посебан третман, али и прошлогодишњи добитник награде у истој секцији, за филм „Рана оклевања“. Како прошле године није могао да лично присуствује додели награда, свој трофеј је добио ове године:
– Врло сам срећан што сам дошао, јер ме је овај фестивал прошле године подржао уручењем награде, а сада сам дошао да ја подржим фестивал. Видео сам старе пријатеље, упознао нове. Важно је да подржавамо фестивале и овом желим што више издања.
Ипак смо успели
Шест фестивалских дана је протекло у радној атмосфери, скромније него ранијих година, у складу са алармантно тешком ситуацијом у култури код нас. Било би лепо и да је фестивал „само“ одржан, али ова смотра је једна од ретких у Србији која је очувала ниво и интегритет у овој, по свему, несвакидашњој години у нашој земљи. Филмови у четири програма били су изврсни и добро изабрани, гости из региона релевантни, а није недостајало ни публике са обе стране политички подељене Србије који су заједно уживали у филмовима и разговорима са њиховим ауторима.
Фестивал је свечано отворен у реновираном биоскопу Лесковачког културног центра у присуству редитеља, глумаца, филмских стваралаца из региона. Након наступа квартета „Аморосо“ публику су на почетку поздравили Сања Цонић, директорка Центра (који оргабизује фестивал), као и др Горан Цветановић, градоначелник Лесковца. Цело вече је било осмишљено тако да изгледа како редитељ програма, у тумачењу глумца Андреја Шепетковског, муку мучи са сарадницима-ленштинама и да све мора сам да уради.
– Вечерас, отварајући овај фестивал, не отварамо само још један у низу, већ као и претходних седамнаест година отварамо своја врата уметницима, редитељима, сценаристима, глумцима, свима који верују да филм није само уметност, већ средство којим може да се мења начин на који гледамо једни на друге, начин на који може да се мења свет, рекла је Сања Цонић и доала: – Лесковачки интернационални фестивал филмске режије је фестивал целог региона, заједнички су нам језик, песма, хумор и туга. Заједничка нам је способност да се насмејемо чак и када је тешко и да се препознамо једни у другима, иако нас раздвајају границе. Али, овај фестивал не познаје границе и поделе, он је доказ да је уметност увек изнад свега и Лесковац место где славимо оно што нас спаја, а не оно што нас дели. Зато је овај фестивал важан и посебан, зато живи и опстаје чак и када нам околности не иду на руку. Ове године изостала је подршка свих релевантних републичких институција. Али, ту је град Лесковац. Успели смо искључиво захваљујући локалној самоурави и спонзорима. Искрену захвалност за несебичну помоћ, разумевање, подршку за прихватање свих наших идеја, дугујемо градоначелнику Лесковца др Горану Цветановићу, пријатељу фестивала и овог града.
Култура није трошак
Заиста, Цветановић је сада већ осамнаести пут отворио фестивал који прати и подржава од његовог почетка. У данашње време у Србији заиста је охрабрујуће од једног градоначелника чути овакве речи:
– Уважени уметници, редитељи, глумци, љубитељи филма, задовољство ми је да вас поздравим на отварању фестивала који је постао понос нашег града, бренд југа Србије, симбол стваралаштва који спаја људе, емоције и идеје. Култура није трошак. Она је инвестиција и у садашњост и у будућност, у образовање, креативније и хуманије друштво. Реконструкцијом ове сале, која је добила модеран изглед и савремену техничку опрему, стварамо услове да Лесковац настави да буде средиште филмских и културних дешавања.
Можда је и то разлог што ће Лесковац наредне године постати престоница културе Србије.
– Биће то година нових уметничких програма, обнова простора за стварање, сарадњу уметника из целе земље и нашег региона. Зато хвала свима вама који сте данас овде да заједно поделимо овај тренутак пунолетства фестивала који треба да буде прозор у свет уметности, инспирација младима да стварамо и потврда да култура има сигурно место у нашем граду. Хвала вам што заједно чинимо да Лесковац буде светионик културе југа Србије. Захваљујем нашим уваженим гостима, директорки Сањи Цонић и Жељку Хубачу који, као наш Лесковчанин, константно помаже овај фестивал.
Режисер са великим Р
Публици се путем видео-поруке обратио и чувени југословенски и хрватски редитељ Рајко Грлић (78) кога је хитна операција колена спречила да дође лично у Лесковац. Он је добитник Специјалне награде Златна нит за афирмацију филмске уметности региона:
– Требао сам стајати вечерас ту пред вама жив, у трећој димензији, али моје кољено које је пре неки дан оперирано, ме је спречило да дођем. Захваљујем вам што сте ту. Захваљујем фестивалу на части коју ми је указао. Захваљујем што су се уопште сетили да постоји један стари режисер. Хвала вам свима и добре вам пројекције, рекао је аутор филмова „Само једном се љуби“, „Браво, маестро“, „У раљама живота“ или „Устав Републике Хрватске“.
За фестивал је, пред сам његов почетак, говорио и о поимању свог посла:
– Филм је колективна игра али у тој игри, у том раду, у тој муци и весељу, увек постоји неко ко започне и заврши ту игру. Неко ко је одговоран за њен ток и за оно што се из те игре роди. То је Режисер са великим Р. Дивно је да постаји место на којем се слави и вреднује његов рад. Што се позиције режисера тиче она се у ових неколико режима и држава, није пуно променила. Слободно би се могло казати; готово ништа. И у она „мрачна времена“ као и данас када су нам „упалили светло слободе“ нису на овим просторима постојале кинематографије. Постојали су режисери који својим индивидуалним напором, умећем и издржљивошћу успевају такорећи успркос свега, снимити своје филмове. Није било српске, хрватске или словеначке кинематографије, биле су кинематографије Душана Макавејева, Боштјана Хладника, Бранка Бауера, Жике Павловића, Желимира Жилника… А тако је то и данас. Ко има снаге и издржљивости, па и не мале дозе фанатизма, коме је заиста стало да нешто каже он ће, и опет упркос свега, испричати филмом своју причу.
Три питања за старе
На отварању је приказан филм „Павиљон“ Дина Мустафића који су у Лесковцу представљали глумци Бранка Петрић и Зијах Соколовић. Реч је о урнебесној комедији са много црног хумора и оштрих стрелица упућених свим земљама и инстистуцијама које запостављају своју законску и моралну обавезу да брину о старима. Све почиње када у једном сарајевском дому за старе избије оружана побуна његових времешних корисника због лоших услова живота и ужасног понашања особља према њима.
Дивна Бранка Петрић (88) се на отварању присетила Аристотелових мисли:
– Он се питао има ли стваралаштва без представљања тог стваралаштва. Лесковац је основао фестивал да би сјајни редитељи могли да прикажу своја остварења. Срећна сам што сам дошла са филмом „Павиљон“. Да би дошло до представљања, мора ту да буде публика. Овде редитељи представљају филмове публици и то је савршени круг.
Њен сарајевско-бечки колега Зијах Соколовић (74) је додао:
– Ово је филм не о нашим или њиховим пензионерима, већ уопште о пензионерима. Филм о нама који знамо како изгледају домови стараца, а ипак своје родитеље шаљемо тамо. Наши ликови су сами, усамљени, остављени, а када их деца назову имају само три питања: да ли си узео таблете, како си и какво је време напољу. Есхил је рекао у „Окованом Порметеју“ да је жеља за правдом у човеку, не у Боговима, и она се може научити само уметношћу. Нека почне 18. Фестивал филмске режије, да почнемо да учимо.
Током фестивала одржаване су радионице са студентима, конференције за новинаре, организовани кратки излети ради упознавања културно-историјских знаменитости Лесковца. Публике је у дворани Културног центра увек било доста да испуни целу салу, што за пројекције у Народном позоришту нисмо могли да утврдимо због необичне ситуације у којој смо затекли зграду театра у девет сати и пет минута увече, када смо хтели да погледамо филм који се тамо давао. Цело позориште је било у мраку, а улазна врата закључана. Помислили смо да нико није дошао на пројекцију од девет, па је особље отишло кући. Ипак, угледасмо баш младу девојку у кућици за портире која нам је објаснила да је управник наредио да се после почетка пројекције нико не пушта у салу. Можда је то у реду, а можда и није (с обзиром на згуснуте термине пројекција), али никада нисмо видели да неко затараби позориште и угаси сва светла споља и у главном холу, док је публика унутра! Изгледало је прилично бизарно. Ако би неко хтео да побегне са филма, вероватно би се грдно преварио и морао да га одгледа или одспава до његовог краја.
Лоша времена прођу, филмови остану
Ипак, то је била само један шраф који је искочио из добро организованог фестивала чији је оснивач Драган Јовић, уједно и председник Одбора смотре. На његову иницијативу уведено је доста измена у програмске целине које су од ове године: Главни такмичарски програм (филмови из бивших југословенских република), Посебан третман (програм дебитанстских остварења из југоисточне Европе), Узлетање (студентска остварења) и Бинџуј, који премијерно приказује нове епизоде серија.
– Овај Фестивал припада граду Лесковцу и његовим грађанима. Чини ми се да смо из године у годину расли програмски, али и кроз визуелни идентитет и дошли смо до тога да Славимир Стојановић и академик Оташевић буду задужени за наш визуели идентитет. Мислим да смо сада програмски на правом путу, знамо како даље и имамо велике планове. У плану је да се у следећем издању фестивал врати свом познатом септембарском термину, а жеља и циљ организатора је да летња позорница Лесковачког културног центра буде реконструисана и да град и фестивал добију биоскоп на отвореном, чији је капацитет 900 седишта.
Позитивно гледање у будућност чули смо и у речима хрватског редитеља Игора Мирковића, једног од три члана Одбора фестивала. Он је био оснивач познатог фестивала у истарском граду Мотовуну који се пре две године, силом неприлика, преселио и планине Горског Котора после пуне две деценије. У виду савета лесковачким колегама и свима нама испричао је своје искуство:
– Скренуо бих пажњу да је прављење фестивала посао који вам се, када су времена турбулентна као што су ова и када је све засићено лошим вестима, чини детињасто и смешно ако га радите. Ипак, на крају та лоша времена прођу а филмови остану. Оно што мислим да је важно јесте да у овим временима у којима стварно имаш дојам да су сви полудели, филмова и даље има, да фестивала има, и зато не бих оцењивао да ли су неки филмови мало бољи или мало лошији. Честитам свима који су допринели да имамо овакав програм и да омогуће људима у овом граду да виде филмове које у противном можда не би видели.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Марко и Дарко Цветковић