После Кана, румунски филм је тријумфовао на још једној смотри А класе. Овог пута главну награду однео је Флорин Шербан са снажном драмом „Није ти овде место“ које сецира расизам и предрасуде код наших суседа. Одлични филмови, аутори, разговори током фестивала имали су само једну ману – требало их је пратити и одржавати ноћу јер је врућина током дана у Швајцарској била неподношљива
Да је неко овог августа хтео да промени сатницу филмског фестивала у Локарну, тешко да би му ико могао замерити. Уместо да се током дана одржавају конференције за новинаре, интервјуи, панели и сви они разговори без којих један велики фестивал више не може да функционише, било би много логичније да се све обрне: почетак у седам увече, а онда филмови, сусрети, интервјуи и остали фестивалски послови све до осам ујутру. Јер Локарно је овог лета био паклено врућ. Швајцарска је у јулу имала најтоплији месец откако постоје систематска мерења, која сежу до 1864. године, а врелина није попуштала ни у данима фестивала. У самом Локарну температура се пењала до 37 степени, па је човек врло брзо схватао да му је најбољи савезник уместо фестивалске акредитације – купаћи костим.
Локални Лидо био је препун, као и базени, и отворени и затворени, а део уређене обале језера Мађоре изгледао је као огромна природна фестивалска зона за расхлађивање. Кад год би се појавила празнина између два разговора, састанка или филма, човек би гледао како да је искористи за одлазак до воде. И управо је то једна од ствари које Локарно издваја од већине великих фестивала: овде се филм никада не одваја потпуно од града. Пјаца Гранде, језеро, улице, хотели, ресторани, Лидо, кафеи, музеји, старе палате, привремени шатори и бројна места на којима се људи срећу део су истог фестивалског организма.
Млади то неће трпети
Када падне мрак, град коначно мало одахне, а публика се слије на Пјацу Гранде, где почиње онај други, најпознатији живот Локарна – седам, осам хиљада људи гледа филм на отвореном, док се изнад платна пружа небо над (покрајином) Тичино. Није зато тешко разумети зашто су високе температуре ове године утицале управо на посету Пјаци Гранде: тамо је током фестивала било 50.520 гледалаца, пет одсто мање него прошле године, док су биоскопске сале са одличним клима уређајима забележиле раст од 4 одсто, на 91.405 улазница. Укупно су пројекције и јавни разговори привукли више од 150.000 људи.
Ако се, међутим, одмакнемо од термометра, језера и гужве на Пјаци Гранде, 79. Локарно је имао и прилично конкретан број иновација. Једна од највидљивијих била је промена дома БејзКемпа, програма намењеног младим креативцима, који је ове године пресељен у историјски Висконтијев замак, у самом центру града. То није само још једна радионица за младе филмске ауторе, већ простор у којем се током фестивала сусрећу филм, визуелна уметност, музика, наука и различите друге области стваралаштва. Други део фестивала који се ове године још снажније осетио био је Локарно Про: први пут је број акредитованих филмских професионалаца премашио две хиљаде, што је десет одсто више него лане. А ту је и Ротонда, магични вашар преко дана а ноћу дискотека на отвореном, која је током више од две недеље понудила музику, изложбе, инсталације, храну и програме за породице и привукла више од 100.000 посетилаца. Другим речима, фестивал је и ове године наставио да се шири изван самог биоскопа.
Звезде су, наравно, и даље, поред добрих филмова, један од највидљивијих разлога због којих се у Локарну говори о фестивалу. Глумица Оливија Вајлд стигла је као редитељка са „Позивом“, оскаровка Зои Салдања је примила фестивалску почаст, Џејмс Греј представио је „Папирног тигра“, Моника Белучи говорила је о необичној улози у „Кетиће“, а фестивал је и ове године успео да направи ону карактеристичну мешавину холивудског сјаја и ауторског филма која му последњих година све више привлачи велика имена.
Салдања је једна од најисплативијих звезда данашњице чији сваки филм постаје суперхит, од „Аватара“ и „Пирата Кариба“ до „Емилије Перез“ и „Чувара галаксије“. У Локарно је дошла у пратњи мужа Марка Переђе-Салдање, холивудског суперпродуцента који је био гост једног од панела. Говорећи о свом односу према интервјуима, Зои је признала да је политичка питања која се стално враћају у разговоре о глумцима понекад замарају, док је Греј, у свом препознатљиво директном стилу, за вештачку интелигенцију рекао да је „безвредна“ и да „млади људи то неће трпети“.
Моника Белучи је, са друге стране, у неколико речи описала колико је за њу била необична улога у „Кетиће“: на сету се нашла у пиџами, са ножем у руци и папучама на ногама. А Оливија Вајлд је у Локарну била она врста звезде која не долази само да прошета црвеним тепихом, већ да стане пред неколико хиљада људи и разговара о свом филму.
Искорак из основне породице
У томе се добро види и политика фестивала коју је последњих година снажно формирао његов уметнички директор Ђона А. Назаро. За њега Локарно није само место на којем се приказују филмови, већ простор у којем се филм сусреће са временом у којем живимо. Говорећи о овогодишњем програму, описао га је као издање обележено филмом и великом уметношћу, али је истовремено нагласио да је публика изузетно добро реаговала на све његове делове, од ретроспективе „Црвено и црно“ до такмичарских програма.
Извршни директор фестивала Рафаел Бруншвиг није имао много разлога за бригу: бројке су потврдиле да се Локарно даље учвршћује и код публике и као индустријски догађај. А онда је ту и швајцарска министарка културе Елизабет Баум-Шнајдер, која је на отварању фестивала отишла корак даље и Локарно назвала међународним културним и економским раскршћем које доприноси видљивости швајцарског филма. Говорила је о слободи уметности, о опасности од притиска на уметнике и о томе да филм одувек испитује естетске, политичке и друштвене границе. Посебно је истакла да Локарно никада није бирао најлакши пут нити се подређивао једноставној тржишној логици, већ је давао простор независним и слободним гласовима. У њеном говору нашло се и врло конкретно упозорење на положај жена, њихову економску самосталност и насиље над женама, које је назвала системским проблемом швајцарског друштва.
Све то није било без икакве везе са самим филмовима. Једна од занимљивих линија која се могла пратити кроз овогодишњи програм јесте померање од традиционалне породице као основне јединице друштва ка различитим облицима изабране породице, пријатељства, сродства и заједнице. У филму „Наше време ће доћи“ гански редитељ Амартеи Армар прати двоје сирочади који долазе у Акру и покушавају да пронађу породицу коју нису добили рођењем.
„Илузија вечног лета“ Алесандре Сангуинети прати рођаке Гиље и Белинду кроз чак 25 година живота – одрастање, љубав, деца и постепено удаљавање. А сличан помак могао се осетити и у другим филмовима и програмима: крвно сродство више није једини могући темељ блискости, а породица све чешће постаје нешто што људи граде, напуштају и поново стварају. То није био никакав фестивалски манифест, али је било тешко не приметити да су многи филмови у Локарну управо о томе говорили.
Миран протест
Уколико је један програм најбоље показивао како Локарно покушава да мења будућност кинематографије, онда су то „Отворена врата“, једна од његових најоригиналнијих иницијатива. Њихов смисао није само да представе филмове из делова света који су слабије заступљени на великим фестивалима, већ да тим кинематографијама помогну да дођу до новца, партнера и људи који ће им омогућити да филмове заиста сниме. После низа година у којима су се „Отворена врата“ усмеравала на различите регионе света, сада траје четворогодишњи циклус посвећен афричком континенту и чак 42 земље.
Ове године шест пројеката стигло је из Гане, Мозамбика, Нигерије, Сомалије, Танзаније и Уганде, уз посебне програме за продуценте и редитеље. Међу њима је највише привукао пажњу угандски „Виноград за јастога“ Талемве Пиуса, необична политичка алегорија у којој после вишемесечне суше у екваторијалном селу преко ноћи пада снег, а британска делегација нуди помоћ у замену за приступ том снегу ради научног истраживања. У тој готово надреалној ситуацији редитељ говори о траговима колонијализма који нису нестали само зато што је колонијална власт формално завршена.
На крају тог ланца налазе се награде и признања, али и један догађај који је можда боље од било које награде показао како се Локарно уклапа у стварни свет. Пројекција „Позива“ Оливије Вајлд била је једина која је ове године била потпуно распродата, а филм је пред око 8.000 гледалаца на Пјаци Гранде дочекала и сама редитељка. Само, у овом случају постоји једна мала фестивалска нелогичност коју вреди забележити: Локарно га је представљао као европску премијеру, иако је „Позив“ у Србији већ био у редовној биоскопској дистрибуцији од 2. јула, под истим називом.
Још пре те пројекције, Локарно је био поприште мирног масовног протеста због разарања Газе. Око стотину демонстраната развило је платно са именима око 60.000 људи који су, према подацима организатора, погинули у Гази. Протест је био унапред најављен и договорен са фестивалом и полицијом, а организатори су нагласили да нису повезани ни са једном политичком странком и да не желе да ометају фестивал. Тако је, непосредно пре једне од најпосећенијих филмских вечери у Локарну, на истом месту постало видљиво оно о чему су говорили и Назаро и Баум-Шнајдер: да филмски фестивал није изоловано острво, већ простор у којем се неминовно сусрећу уметност, политика и стварност.
Награде за извођачке радове
А онда су дошле награде, које су у великој мери потврдиле оно што је фестивал већ сугерисао својим програмом. Златни леопард отишао је румунском редитељу Флорину Шербану за „Није ти овде место“, снажну драму о лекару чији син постаје осумњичен за убиство старог Рома, док отац постепено открива синовљев скривени живот у групи маскираних младића који уништавају аутомобиле. Жири га је наградио због снаге писања, особености визије и изузетне контроле филмског језика.
Посебну награду жирија добио је бразилски „Речни ток“ Матеуша Фаријаса и Енока Карваља, док је јужнокорејски редитељ Хонг Сангсу за „Нигде да спустим поглед“ добио награду за режију – још једно потврђивање ауторовог препознатљивог минималистичког филмског језика. За најбоље глумачке перформансе награђене су Моника Белучи за „Кетиће“ и Ким Минхи за „Нигде да спустим поглед“.
Иначе, од прошле године се у Локарну не додељују награде за глумца и глумицу већ за „најбоље извођење“ односно перформанс. То је уведено како се особе различитих сексуалних и родних орјентација које добију награду не би осећале нелагодно зато што себе не сматрају мушкарцем или женом. Тако је могуће да награду добију две глумице, два глумца или две трансродне особе. Посебно признање жирија добила су два глумца – Теодор Бутанеску из румунског филма „Није ти овде место“, а Гзавије Бержерон за ролу у канадском делу „Насиље тела другог“ редитеља Денија Котеа.
У селекцији „Аутори данашњице“, главна награда припала је „Илузији вечног лета“ Алесандре Сангуинети из Аргентине, филму који кроз 25 година живота две рођаке говори о времену, љубави, мајчинству и удаљавању људи који су некада били нераздвојни. Истом филму припала је и Своч награда за најбољи први филм. Леопард за најбољу младу редитељку припао је Беатрис Гибсон из Велике Британије за дело „Ноћу“, специјална награда жирија палестинском филму „Револуционари никада не умиру“ Моханада Јакубија, док су за најбоље глумачке креације награђени Идрису Тонти Млађи из Гане за „Наше време ће доћи“ и Манал Иса за белгијско дело „Летња испаша“. Посебна признања добили су аргентински „Слободни дани“ Лусиле Маријани и бразилски „Ханаби“ Ане Ваз.
Антрфиле
10 бисера 79. Локарна
„Слушање“ (Hearing) вијетнамског редитеља Ле Баоа је необична, интимна прича о механичару који поставља мераче децибела у јавним просторима и домовима, док истовремено покушава да се избори са тишином која је завладала у његовој сопственој породици.
„Дечак из Конга“ (Congo Boy) је делимична аутобиографија Рафикија Фаријале и прати средњошколца Роберта, младића који сања о музичкој каријери док грађански рат разара Централноафричку Републику. Када му оба родитеља заврше у затвору, Роберт остаје сам са четворо млађе браће и сестара, покушавајући да истовремено зарађује, полаже испите и наступа, не одустајући од свог музичког сна.
„Магични атлас“ (Magic Atlas) кинеског уметника Сун Шуна је анимирани, експериментални филм настајао више од једне деценије, заснован на ауторовој препознатљивој пракси сликања и ручно рађених дрвореза. Филм гради фантастични свет више замишљених земаља, међу којима је и Луоча, царство угља без сећања и историје, претварајући политичке, историјске и цивилизацијске слојеве у визуелни лавиринт.
„Границе Божје милости“ (Down the Arm of God) је амерички филм аустријског редитеља Петера Брунера, смештен у мали тексашки град током сурове зиме, где млади пастор покушава да помогне бескућницима, али наилази на отпор и предрасуде сопствене црквене заједнице. Његова борба постепено прераста у сукоб са лицемерјем, вером и представама заједнице о томе коме припада помоћ, а Брунер причу гради као мрачну драму о вери и људској солидарности. Главну улоге тумачи Кејлеб Лендри Џонс, а у осталим су углавном прави бескућници из САД.
„Кајман“ (O Jacaré) Базила да Куње враћа нас у Реболеиру, предграђе Лисабона у којем је редитељ већ снимао своје претходне филмове. После пљачке, плен мистериозно нестаје, полиција блокира крај, а гласине и спекулације покрећу читаву галерију необичних становника који желе да се дочепају новца пре осталих.
„Френк и Луис“ (Frank & Louis) швајцарске редитељке Петре Волпе је затворска драма о Френку, осуђенику на доживотну робију који прихвата посао неговатеља старијих и болесних затвореника, углавном оболелих од Алцхајмерове болести и деменције, у нади да ће тако заслужити условни отпуст. Оно што почиње као себичан покушај да се дочепа слободе, претвара се у дубок однос са Луисом, човеком о коме брине.
„Шеснаест тренутака мог живота“ (Sixteen Moments of My Life) шпанског аутора Алберта Сере је вансеријски документарни филм посвећен немачкој глумици и певачици Ингрид Кавен, која кроз песме на једном јединственом концерту у париском Театру Буф ди Нор пролази кроз 16 тренутака свог живота. Сера не прави класичан портрет уметнице, већ живот и сећање претвара у сценски и музички догађај, ослањајући се пре свега на њену присутност и наступ. Филм који се гледа много пута.
„Чилеанац“ (The Chilean) Серхиа Кастра Сан Мартина враћа се у 1976. годину, када је млади чилеански револуционар Алдо, стручњак за експлозив, принуђен да напусти земљу усред протеста рудара. У Торину преживљава радећи различите послове, све док не упозна Лучијану, лекарку повезану са анархистичким групама. Она му нуди могућност да поново види супругу и новорођеног сина који су остали у Чилеу – али под условом да се врати старом занату и почне да прави бомбе за револуционарне организације.
„Речна обала“ (The Riverbank) бразилског редитељског двојца Матеуса Фаријаса и Енока Карваља смештена је у Ресифе, град река и мангрова, где Изакијел ноћу одлази у џунглу у потрази за тајним љубавним сусретима. Његов живот се преокреће када упозна Херемијаса, харизматичног рибара који у његов свет уноси нешто потпуно неочекивано
„Ја сам други“ (Ich ist ein Anderer) Феликса Рандауа води у јесен 1952. године, када новинарка Хеда и њен супруг Винфрид у возу за Осло постављају заседу Феликсу Керстену, бившем масеру шефа есесоваца Хајнриха Химлера. Керстен тврди да је током нацистичке ере помогао хиљадама затвореника концентрационих логора да се докопају слободе, али Хеда сумња у његову причу и сматра га човеком који гради сопствени мит; интервју се зато претвара у психолошки дуел двоје људи који покушавају да утврде шта је истина, а шта добро осмишљена лаж.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ