Низ звезда, редитљских и глумачких величина и мајстора других врста кинематографских заната били су гости ове смотре на швајцарском језеру Мађоре. Они најпознатији и најугледнији примили су награде за животно дело и одржали јавне разговоре и мастеркласове. Присуствовали смо некима од њих
АЗИЈА АРЂЕНТО
Најдужа љубавна веза
Италијанска глумица и редитељка Азија Арђенто добила је Награду за животно дело на фестивалу у Локарну, за каријеру која траје више од четири деценије. Њене незаборавне улоге у филмовима Абела Фераре, Гаса Ван Санта, Софије Кополе, Оливијеа Асајаса и Џорџа А. Ромера већ су наговестиле њен раскошни таленат, који се потврђује и у раду иза камере, па и у њеном најновијем глумачком остварењу „Смрт нема господара“, приказаном на овогодишњем фестивалу. Ћерка славног оца Дарија Арђента, италијанског редитеља хорор филмова, рекла је у Локарну да је део породичне традиције чињеница да се она не плаши мрака: “Мрак је извор живота, као мајчин стомак у коме се налазимо пре него што дођемо на свет, а она није хладна ни страшна, већ топла и даје сигурност“. Можда то објашњава Азијину способност да пронађе црту племенитости, чак и у мрачним ликовима које је често играла. Говорећи о томе шта јој награда у Локарну значи за каријеру, глумица цитира писца Хорхеа Луиса Борхеса: „Он је рекао да је поезија попут свитања и заласка сунца, увек се враћа. Исто је и са филмом. Он ми се увек враћа, он је и даље најдужа љубавна веза у мом животу“. Примајући награду пред публиком на Пјаца Гранде, Азија се расплакала и није могла да заврши свој говор.
РИК БЕЈКЕР
Без крви, молим!
Легендарни мајстор филмске шминке ушао је у историју Холивуда филмом „Амерички вукодлак у Лондону“ (1981), а потом је Мајкла Џексона претворио у зомбија у видео-споту за његов хит „Трилер“ (1983), Џима Керија учинио крзненим и зеленим у филму „Како је Гринч украо Божић“ (2000), а Едија Марфија претворио у читаву породицу Кламп у комедији „Откачени професор“ (1996) – да поменемо само неке од његових чаробњачких подвига. Уочи уручења Награде за визију, седмоструки добитник Оскара испричао је новинарима неколико најзанимљивијих прича из своје заиста „монструозне“ каријере.
Још као дете били сте опседнути чудовиштима, али шта вас је код филма посебно привукло у односу на неки други медиј, рецимо стрип или вајарство?
– Био сам део прве генерације која је одрастала испред телевизора, а у свакој америчкој савезној држави постојао је неки водитељ хорор емисије који је викендом приказивао углавном исте филмове. Једноставно су ме привукли ти ликови, попут Франкенштајновог чудовишта – мислим да свако дете саосећа с њим. Или Квазимодо у „Звонару Богородичине цркве“ бриљантна глума, бриљантна шминка. Цртао сам чудовишта, али сам желео да једно видим уживо; желео сам да могу да га додирнем. Часопис „Позната филмска чудовишта“ показао ми је да постоје људи који се тиме професионално баве, па сам са десет година рекао: „То је оно што желим да радим“. Пре тога сам говорио да желим да будем лекар, али заправо сам желео да будем доктор Франкенштајн. Срећом, имао сам сјајне родитеље који су имали много разумевања за мене. Занимљиво је и то што сам веома осетљив на крв – онесвестим се кад је видим. Али једноставно сам морао тиме да се бавим, нисам имао план Б. Осећам се заиста благословено што је мој луди дечачки хоби постао мој посао.
Пензионисали сте се 2015. године. Шта вас је навело на ту одлуку?
– Тих последњих неколико година било је толико продуцената, а нико од њих није био спреман да донесе одлуку, јер нико није желео да буде онај који ће за нешто бити одговоран. Само вам троше време, а то ме је излуђивало. Постајао сам огорчени старац какав нисам желео да будем. Не могу ни да вам кажем колико пута сам на крају говорио: „Не разумем зашто сте ме ангажовали ако немате поверења у оно што радим“. А они би одговорили да су ме ангажовали зато што сам радио „Америчког вукодлака“. Онда бих им објаснио да је тај филм добро испао зато што је редитељ имао јасну визију, издавао прецизна упутства какве монструме жели. Коначно, када сам се пензионисао и почео да размишљам о свему, схватио сам да је тим људима у оделима једино стало до тога да зараде новац. Скраћују где год могу да би зарадили што више – а мисле да ја радим исто. Ја сам толико пута улагао сопствени новац у те ствари само да бих их учинио бољим. Чим сам после пензионисања изашао из своје радионице, почео сам да правим ствари по дванаест сати дневно, седам дана у недељи, и поново сам се осећао као дете. Поново сам се заљубио у оно што радим.
АЛЕСАНДРА САНГУИНЕТИ
О људима и животињама
У аргентинској Пампи, рођаке Гиљермина и Белинда једва чекају да одрасту. Кад не пливају у реци и не играју током дугих, ветровитих поподнева, оне изнова изводе погребне обреде и глуме операције над угинулим животињама. Та свакодневна жеља да убрзају неизбежни проток времена покреће дебитантски играни филм Алесандре Сангуинети (иначе је позната као професионални фотограф) „Илузија вечног лета“. Филм је светску премијеру имао у програму Аутори данашњице.
Структура филма, која на први поглед подсећа на кућне видео-снимке, ствара познат и интиман простор у коме зрнаста слика бележи живот који пролази између тренутака које је Сангуинети забележила током вишедеценијског фотографисања блиских рођака Гиљермине и Белинде. „Сада смо практично као проширена породица“, каже редитељка о односу са њих две, који траје више од 25 година. „Све се одвијало веома природно. Нисам желела да направим пројекат о две жене које одрастају. Једноставно сам их познавала и желела сам да будем са њима“.
Статични кадрови и пикселизоване вињете мирног сеоског пејзажа у филму Сангуинети подсећају на формална решења из „Сувог листа“, грузијског филма Александреа Коберидзеа, прошлогодишњег бисера фестивала у Локарну. Аргентинска равница украшена је замишљеним кућама, дворцима и позориштима, док младе девојке граде спонтане, невидљиве градове, приче и игре у којима би могли да живе Коберидзеови, такође невидљиви ликови. Живахне домаће животиње испуњавају позадину пред којом девојчице самоуверено изводе своје шашаве, али искрене песме и плесове.
Ако су жене срце овог филма, животиње су његов пулс. Сангуинети не третира краве, псе и мачке ни као кућне љубимце ни као пуке производе економије, већ их пажљиво поставља раме уз раме са људима и земљом. Животиње су суштински део живота у пампи, па бака девојака изнова говори редитељки о радости коју јој доноси брига о кокошкама и њиховој природној лепоти, као и о начину на који се говеда понашају као чврсто повезана заједница.
– Одувек сам животиње доживљавала као равноправне људима – каже редитељка, додајући колико су важне за читав рурални екосистем: – Увек сам осећала да су животиње на том простору занемарене. А ти људи су ту управо због животиња које живе на том подручју, јер без њих нема пољопривреде.
ЖАН-ЛИК БИДУ
Кад жена режира мужа
Сасвим случајно сам гледао нови швајцарски филм „Ах, како је срећа близу!“, пермутовавши термин и салу, провукавши се једва поред строгих контролорки карата које су тражиле и дигиталну резервацију. И то је било једно од најлепших изненађења целог фестивала. Дивна, сетна комедија о животу. Њен главни јунак је остарели глумац који не може да прихвати да постаје сенилан и да не може више да игра главне улоге у позоришту. А тог остарелог глумца игра швајцарска филмска и позоришна легенда Жан-Лик Биду (86) коме је уручена Награда за животно дело. То дело укључује и више од стотину филмских улога, а посебно су важне оне из шездесетих и седамдесетих година прошлог века које су биле заслужне за обнављање угледа швајцарске кинематографије. Играо је и код великана режије попут Косте Гавраса или Клода Шаброла, а остао је познат по инстинктивној глуми, импровизацијама и способности да подједнако функционише у ауторском и популарном филму. Са сцене је, примајући награду и захваљујући фестивалу, рекао: „Захваљујући швајцарском филму постојим. Толико ми је дао“. Потом је, у свом карактеристичном маниру, захвалио и супрузи Марсели, рекавши за њу: „Изванредна жена која ме је целог живота режирала“.
ВИРЖИНИ ЕФИРА
Глумци претерују
Позната белгијско-француска глумица, која је више пута красила насловну страну „Илустроване Политике“ и дала интервју за наш лист, у Локарно је стигла како би примила награду Клуб леопарда. Приказан је и њен нови филм „Изненада“ који се великим делом дешава у Јапану и на јапанском језику. У неколико разговора које је у Локарну водила Виржини је причала о најпознатијим улогама попут оне у „Бенедети“ Пола Верховена где је имала вреле љубавне, лезбијске сцене. Казала је да се време променило, да тај филмски секс у манастиру није изазвао неке велике реакције и контроверзе:
– У Француској изгледа као да је Бог мртав. У Америци је, па, мање мртав. Некада су се људи страшно љутили због филмова. Свађали су се чак и око драме „Под сунцем Сатане“ Мориса Пијалеа! Када је филм освојио Златну палму у Кану, одлука жирија дочекана је звиждуцима и негодовањем. Сада су сви толико учтиви. Аплаудирају петнаест минута чак и када им се филм не допада. Не очекујем да сви воле моје филмове, а „Бенедета“ је била веома поларизујућа. Толико људи је воли, а толико њих је уопште не разуме. Верујем у оно што волим. Нисам то доживљавала као ризичан потез, јер једноставно не размишљам на тај начин. Пол Верховен је неко кога сам желела да следим. Поносна сам на тај филм и унела сам део себе у њега. Заправо ме је заинтригирало то што Американци више нису желели да раде са Полом. Али, познајем и сопствени укус, па када ми је рекао да ће бити лезбејских сексуалних сцена, само сам одговорила: ’Нема проблема.’ Веровала сам му.
У мају је Ефира награђена у Кану за улогу у филму „Изненада“ Ријусукеа Хамагучија, сасвим изненада, заједно са партнерком Тао Окамото. Игра новоименовану директорку старачког дома која упознаје јапанску уметницу на самрти.
– Морала сам да учим јапански и било је много посла још пре него што смо почели да снимамо. Али и даље вас изненади када вам се пружи прилика попут ове. То вас тера да радите још више, јер желите да узвратите на поклон који сте добили.
Упркос свему, Ефира на свој посао и даље гледа веома приземно.
– Понекад читам интервјуе са другим глумцима и звучи као да су ишли у рат, знате? Кажу: ’Заиста сам довео себе у опасност!’ Какву опасност? Снимила сам филм о терористичком нападу „Сећања на Париз“ и неки људи су говорили: „Имамо осећај као да то заиста проживљавамо“. Тврдим да то није истина. Чим после снимања сцене неко викне ’стоп!’, сви можемо да поједемо чоколадицу.
Данас јој више није важно где снима филмове – већ са ким их снима.
– Пре него што сам радила са Хамагучијем и иранским редитељем Азгаром Фархадијем на „Паралелним причама“ размишљала сам о снимању филмова ван Француске, али Француска је сјајна земља за глумце. Даје нам стабилност. Када страни редитељи одлуче да раде код нас, често нешто изгубе, али Хамагучи није упао у ту замку. Он никада не говори француски, али мислим да све разуме.
Ефира је рођена у Белгији и има двојно држављанство. Француско је узела како би могла да гласа и у тој земљи.
– Француска делује тако велика, са Наполеоном и Де Голом. Белгија је мала, и то је добра ствар. Даје вам одређену дистанцу. Мој отац је говорио: ’Увек је боље ићи степеницама него лифтом’. За све што радите морате да уложите труд. Тако нећете изгубити главу.
ЏЕЈМС ГРЕЈ
Стварно нисам мргуд!
Са девет играних филмова, Џејмс Греј је изградио препознатљиво место у самом врху америчке независне кинематографије, истражујући у својим филмовима често недостижна обећања америчког сна. У филму „Тигар од папира“ враћа се познатом терену: фаталистичкој причи о двојици браће који се стицајем околности уплићу у послове руске мафије у Њујорку. Греј је одржао радионице, мастеркласове, давао интервјуе и примао почасне награде. Говорио је о томе зашто „Тигра од папира“ критичари виде као повратак коренима, највише због експлоатације руске мафије.
– Можда то значи да старим! Не покушавате нужно да изнова и изнова снимате исти филм, али као редитељ, сваки пут покушавате да изоштрите своју перспективу. Идите у музеј и погледајте колико је Ван Гог насликао аутопортрета. Заиста велики уметници стално покушавају да усаврше оно чиме се баве. Ако „Тигар од папира“ делује као нешто исто, али ипак другачије, то је најбоље чему могу да се надам. Филм је заиста најемотивнија уметничка форма, јер је најближи ономе што је човечанство до сада успело да створи као приближавање сну, а сан је прозор у вашу подсвест. Он вам даје перспективу о вама самима, о сопственом идентитету, које нисте свесни све док не доживите тај сан. Моје лично мишљење је да су филмови најбољи када нарацију стављају у службу емоције, а не када им је нарација сама себи сврха. Нарација је архитектура на којој се граде наши дубљи емоционални животи. То је лична ствар и можда управо зато људи умеју невероватно да се наљуте на филмове који им се не допадају. Веома ретко ћете у музеју чути некога да каже: „Мрзео сам ову слику“. Али то ћете чути када је реч о филмовима, зар не? Зашто вас толико наљути када неко у биоскопу шапуће, прича или шушка омотом од слаткиша? Љути сте јер вас неко буди из сна. Мислим да ће поново доћи до спознаје колико су важне емоције и аутентичност, као и начин на који се емоција ствара у филму. Можда ће се та врста аутентичности вратити попут винилних плоча.
О фатализму у његовим филмовима изнео је занимљиво мишљење и повезао га са златним добом Холивуда које су градили имигранти:
– Холивудски систем није био амерички производ. Био је производ америчких имиграната. Помислите само на људе који су створили језик филма: Били Вајлдер је био из Немачке, Вилијам Вајлер такође из Немачке, Алфред Хичкок из Енглеске, Фриц Ланг из Немачке, Џозеф фон Штернберг био је Американац, али је потицао из имигрантске породице. Џон Форд је био Американац, али је културолошки очигледно био дубоко Ирац. Једини прави Американац који ми пада на памет је Хауард Хокс, а његови филмови делују другачије од осталих. Моји украјински и руски корени су, мислим, били један од разлога због којих је мојим филмовима у почетку било мало теже да пронађу пут до америчке публике. Сада је другачије, на срећу, али истина је да у ономе што радим има нечег веома источноевропског. Американци су углавном аполитични и оптимистични. Када ме погледају, вероватно мисле да сам само страшно намргођен.
Говорио је и о осамдесетим годинама прошлог века које су време дешавања више његових филмова.
– То је био формативни период за мене и веома га се непосредно сећам. Али, политички гледано, то је такође био период транзиције, између последњих одјека контракултуре и тренутка када је тржиште преузело примат у култури. После тога постали смо култура профита. Мислим да је та транзиција у великој мери утицала на наше душе. Једна од њених, нажалост, последица је и данашње поновно буђење неке врсте фашизма, што је веома узнемирујуће. Али, људи почињу да виде даље од граница капитализма у његовој касној фази. На пример, виде да је вештачка интелигенција ужасна када је реч о аутентичном изражавању – она то не уме. Људи почињу да препознају да су наше душе прилично дуго биле запостављене – а све је то почело осамдесетих.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ