Када уђете у Алтштат, старо језгро Дрездена, испод старог моста, и сретнете се са Уметничком академијом чија купола подсећа на цедиљку за лимун, осетите дах прохујалих времена. Године течно одлазе низ ребра ове грађевине. Све време, уз Елбу, по нама филује хладан ветар, јер март у овим крајевима није медитерански. На сваком кораку извиру монументалне зидине, а у близини су скеле које наткриљују адаптације срушених делова.
Главни град Саксоније уништаван је „свесрдно“ као и Београд. Разарање у Седмогодишњем рату (1756–1763), наставио је Наполеон 1813. године. Врхунац овог ватреног пира збио се 13. и 14. фебруара 1945. године када је погинуло више од 25 000 људи, а 80 одсто зграда и културне баштине уништено.
Наилазимо у мимоходу на комбинације барока и соцреалистичких архитектонских сирочади, насталих у другој половини 20. века. Свако време носи свој печат. Богородична црква, чије оргуље и данас имају исто сазвучје као на отварању пре три века, када их је помазио лично Јохан Себастијан Бах, доминира својом лепотом и висином. Око ње су се елипсоидно поређали: хотели, ресторани, пивнице. У ресторану „Курфурстеншанке“ доживљавамо прелепе тренутке уз валцере са озвучења. Основан 1708. године, пун антиквитета и сјајних слика (фресака), са особљем у народној ношњи, углавном је пун локалног живља. То је знак да је квалитетно, али не и скупо. Цене су нормалне, чак и за наш стандард.
Дворац „Резиденцшлос“ плени својом рустичном лепотом. Палата „Цвингер“, направљена почетком 18. века, чува једанаест музејских драгуља. Док шетамо, облаци се гомилају и прете да се обруше на велики плато у средини „Цвингера“. Убрзавамо корак, али купидони на кружној стази спрата не дозвољавају да страх од кише надвлада. Буцмасти анђели као да кажу: „Застани и уживај“, што и чинимо.
Уметници које је краљ Саксоније и Пољске Август Снажни, иначе велики естета, слао у Фиренцу на усавршавање, увели су уметност на велика врата у овај град. Италијанска школа осећа се у скулптурама, розетама и на сваком кораку. Иначе, легенда каже да је Август оставио више од 360 потомака са васколиким љубавницама.
Али то није све. Ту је и опера „Земпер“, музеји свих типова, као и фабрика порцелана „Мајсен“. За озбиљни обилазак свега потребно је макар недељу дана. Улазак у музеје је око десет евра скоро свуда. За пењање на видиковац и разгледање са куполе је потребно пет евра и добра кондиција.
Налети ветра нагоне нас да се „мумифицирамо“ у јакне и капе. Нови део Дрездена личи на многе европске метрополе, са пуно пивског и кобасичарског шарма. Трамваји су бешумни, а шине у нивоу улице, па сам се непријатно изненадио када су прозујали близу. У сплету робних кућа које у низу клизе, лутамо у потрази за испуњењем својих купохоличарских потреба. Повремено уђем у те гиганте неимарства да се загрејемо, али не улазим у радње.
На улицама нема велике гужве. Радни је дан, тако да се више од пола милиона становника, колико има, не примећује. Туристи су у формацији гроздова и трче за неким заставицама и кишобранима разних боја и обележја, фотографишући а једним ухом слушајући водиче који имају разрађену технику оптималног обиласка. Ако је 78 објеката, то је 98 минута и …здравооооо. Упале мишића се лече у пивницама, а лек конзумира орално. Ко издржи до краја има сијасет чудних фотографија и много полуинформација, али може да се похвали пријатељима да је видео један интересантан детаљ Европе са носталгијом источних Немаца, који кажу да је социјализам био бољи. Ко зна?
Текст и фотографије Гордан Горуновић