Многе фирме на Западу нуде флексибилно радно време, дозвољавају запосленима да раде од куће или им чак препуштају да сами одлуче када и где ће завршити своје обавезе, а неке су и скратиле радно време. Да ли је и у Србији могуће применити ове нове облике ангажовања, који уважавају индивидуалност и различитост?
У време старе Југославије, СФРЈ да будемо прецизнији, највећи број службеника и радника устајали су „с првим петловима“ да би стигли на време на посао, у 6 или 7 ујутро. Неки су због тога били „хронично неиспавани“, други опет, задовољни, јер су кући стизали рано поподне, те им је остајало довољно времена за породицу, пријатеље, или за рад на њиви и у башти. А онда је дошла транзиција, па се почетак радног дана померио на 9 сати ујутро, што је, како су одавно закључили западни стручњаци, најпродуктивније доба дана, јер, тврде, између 7 и 9 запослени заправо не раде ништа паметно, још увек зевају и пију кафу не би ли се расанили. Било како било, већина компанија данас „отварају капије“ у девет, па се и одлазак с посла померио на пет сати поподне, а многима и знатно дуже… Да ли је то заиста довело до веће продуктивности, питање је, ако се има у виду да најразвијеније земље западне Европе данас не само да скраћују број радних сати на шест, Шведска и Норвешка на пример, него и уводе све флексибилније радно време, рад од куће, четвородневну радну недељу… Један од првих који је увео шесточасовно радно време, велики трговац аутомобилима из Гетеборга (а учинио је то не због емпатије према радницима, већ због приговора купаца на услугу) добио је као резултат знатно ређе коришћење боловања, а повећану продају.
Наставак можете прочитати у броју 3084.