Драматична породична трагедија претвара се у сукоб генерација и класа у овом делу познатог румунског аутора који се прославио још пре петнаест година филмом „Ако ми се звижди, звиждим“
Румунски редитељ Флорин Шербан (51) се после осам година вратио дугометражном играном филму причом која наизглед почиње као породична драма, а постепено се претвара у много ширу слику друштва у којем се старе представе о мушкости, ауторитету и патријархалној моћи сударају са генерацијом која више не уме, или не жели, да им одговори.
„Није ти овде место“ смештен је у Режицу, провинцијски румунски град у којем угледни хирург Мариус Калиманеску, директор болнице и човек који је навикао да га други слушају, открива да је његов син Јоан умешан у убиство једног Рома. Јоан није класични насилник: повучен је, несигуран и неспособан да испуни очеву представу о томе какав „прави мушкарац“ треба да буде. Управо га та фрустрација води ка групи маскираних крајњих десничара, који га увлаче у насиље.
Шербан већ на почетку поставља снажан контраст. Густав Малер и његова Трећа симфонија прате кадрове Режице, наизглед безличног града у којем ипак може да постоји нешто лепо, да би та слика убрзо била разбијена сценом у којој маскирани младићи на бициклима бејзбол палицама уништавају аутомобиле ромске заједнице. Када један човек покуша да их заустави, они га пребијају до смрти. Од тог тренутка филм више није само прича о оцу који открива страшну тајну свог сина, већ и о систему вредности који је тог сина довео до тачке у којој је насиље постало начин да докаже сопствену „снагу“.
Јоан, неспособан да испуни та очекивања, своју потиснуту фрустрацију проналази у групи која му нуди припадност и једноставан одговор на сопствену несигурност: постоје јаки и слаби, они који припадају и они којима ту није место. Када Мариусов чврсто склопљени свет почне да се распада, филм постаје готово гротескна студија једног система вредности који више не функционише, али је и даље опасно присутан.
Шербан је ту причу снимио готово без класичних филмских „трикова“. Дуги кадрови и углавном статична камера држе гледаоца на дистанци, као хладног посматрача који не може лако да се приближи ликовима. Тај поступак може да се чита као намерно одбијање да се гледаоцу понуди једноставна идентификација или емоционална манипулација: Мариусов свет је хладан и круто организован, па је такав и простор око њега. С друге стране, управо је ту један део критике видео највећи проблем филма.
Камера која ретко прилази ликовима, дуге паузе између реплика и дијалози који понекад делују као да су остали без ваздуха, стварају осећај укочености који поткопава иначе снажну причу. Посебно је проблематично то што је Шербан истовремено био редитељ, сценариста, продуцент и монтажер, па је, према једном од критичких читања, филму недостајао неко ко би умео да „заврне руку“ његовој режијској строгости. Ипак, управо тај формални ризик чини „Није ти овде место“ филмом који се тешко заборавља, посебно и због одличних глумачких креација које су остварили Адријан Венчика као Мариус и Теодор Бутанеску као Јоан.
Идеја за филм је настала из једне сцене коју је годинама раније написао за час глуме: отац треба да сакрије готово неподношљив презир који осећа према сопственом сину. Шербану је тај призор остао у глави јер му је деловао готово физички неприхватљиво – шта се дешава када родитељ у сопственом детету више не препознаје ни себе, ни своје вредности, ни своју представу о томе какав човек треба да буде?
То је нешто што Шербан препознаје као проблем своје генерације у источној Европи. После пада комунизма, каже, његова генерација је одједном добила прилике које њихови родитељи нису имали. Људи су се бацили на каријере, послове, успех и изградњу боље будућности за своју децу. Парадокс је у томе што су, покушавајући да им обезбеде све, често постали још удаљенији од своје деце него што су њихови родитељи били од њих.
Ми постајемо људи који превише постижу, верујући да можемо све да контролишемо. А што више покушавамо да овладамо светом, то нам важније ствари – породица, односи, па чак и ми сами – више измичу – казао је Шербан. – Као одрасли имамо илузију да управљамо својим животом, али заправо никада не управљамо њиме у потпуности. Живот је хаотичан, а одбијање да се тај хаос прихвати посебно је изражено у источноевропском схватању мушкости.
Пише С. Јокановић