И данас помно прати и посећује музичка збивања, али због огромне репутације који има, у позицији је да бира шта, кога и колико фотографише. Пут ка тој данашњој лагодној позицији није био нимало лак. Зато је Бранислав, светској јавности познат као Брајан, у ексклузивном разговору за „Илустровану Политику“ поделио с читаоцима свој пут ка врху.
Први ваш сусрет са фотографијом био је доста прозаичан, када сте као дечак добили фотоапарат „Кијев”. Како је даље текла ваша фасцинација овим медијем?
– Истина је да је мој први апарат био руски „Кијев”, али то је, заправо био фотоапарат мог тате, којег он није баш често користио, тако да сам га ја од оца неприметно позајмљивао и тако је кренуло. Мене је заинтересовала та магија, звана фотографија. Данас се то зове аналогна фотографија. Није било телефона. Фотографи су били – не бих рекао специјални – него су били другачији. То је била нека фамилија људи широм света која је то једноставно волела. Што се тиче фасцинације фотографијом, наравно у почетку сам сликао свашта. Правио сам неке уметничке фотографије, али мање-више то је била природа, људи, девојке с којима сам се дружио и већина фотки настала је као нека успомена, без обзира што сам ја већ тад имао жељу да направим добру фотографију, шта год било на њој. То су биле ране седамдесете прошлог века. Онда ме је пут одвео у Швајцарску. Већ 1973. године сам почео да уносим на концерте, опет ујаков апарат и почео да сликам. Нажалост, доста тога је и пропало, али ту сам стекао прва искуства, снимао, чекао, један филм – цео концерт. То је 36 снимака. Тако је то почињало и ниси могао да сликаш као данас – направиш пет стотина фотки, од којих је сигурно једна добра. Да не претерујем, данас је на неки начин лакше. Кад кажем лакше, не покушавам да умањим фотографске вредности, него, наравно да је лакше кад можеш да видиш тај неки тренутак који ти се допада и испуцаш десетак снимака.
Једном приликом сте рекли да је срећа што сте пик каријере остварили у аналогно време, јер је данас дигитализацијом фотографија практично мало обесмишљена?
– Не знам да ли сам рођен у право време. Више бих волео да сам се – фотографски говорећи – родио бар једно десет, можда и више година пре, јер бих онда сликао и „Битлсе“. „Ролингстонсе“ сам сликао 1973, значи, пропустио сам много тога када су се најбоље ствари дешавале. Сваки почетак је најбољи, па тако и почетак рокенрола. Бити тамо и снимати то што се данас зове историја. Ко има слике Елвиса, он може и данас да живи од тога.
Како је дошло до ваше иностране каријере, односно шта је била прекретница?
– Из неких бог-те-пита каквих разлога ја сам се нашао 1979. у Лондону и без икаквих планова да тамо останем – ја сам остао. Онда одједном погледаш да сваки дан има пет концерата које би волео да видиш, чујеш и да снимаш, наравно. Карте су биле скупе и у почетку сам их куповао, да бих убрзо укапирао да не могу апарати да се уносе тек тако на концерте, него мораш да имаш такозване фото-пасеве, то јест дозволе за снимање. И онда сам се обраћао компанијама плоча чија су лиценцна издања излазила у то време и у бившој Југославији. Буквално сам почео да упознајем новинаре широм света који су ме временом питали да ли бих могао за њих да урадимо овај или онај посао. Ја сам све то прихватао, тако да су моји клијенти осамдесетих година били Јапанци, Немци…
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању