У галерији РТС-а, у Таковској улици у Београду, наш чувени писац, песник и афористичар изложио је фотографије познатих и непознатих људи, сарадника, пријатеља, комшија и суграђана с којима је друговао протеклих шест деценија, од када камеру држи у рукама. Они су му били инспирација за све оне лепе стихове које је писао
Читајући поезију Љубивоја Ршумовића (80), да ли се ико икада запитао чија је лица гледао, у чије дубине залазио док их је стварао? Колико је познатих и јавности непознатих људи које је срећом сретао учинило од њега таквог песника, добитника многобројних награда, човека који нам је поклонио „Фазоне и форе“, укратко – брке који нам је улепшао детињство. Та лица годинама је бележио својим фото-апаратом, израђивао слике и посвећивао им песме, да би нам их приказао на изложби „Људи које срећом срећем“ у галерији РТС-а, отвореној у првој половини јула. Био је то најлепши начин да обележи шездесет година књижевног рада и дружења са објективом.
Да ли сте сликама рекли оно што нисте стигли и успели речима?
– Напротив, те фотографије су ми биле инспирација да им посветим целокупне приче у стиховима, да их опевам, илуструјем стиховима. Наравно нисам ја то измислио, да фотографија буде узрок литерарном уметничком делу. Луис Керол фотографисао је Алису, ћерку свог колеге са универзитета, и наравно касније написао „Алису у земљи чуда“. Наш песник Јова Јовановић Змај није имао у то време фотоапарат, нити је сликао портрете, али пошто је знао мађарски, немачки и аустријски језик, исецао је из часописа и новина занимљиве ликове, гравире. Тако је настала његова најпознатија песма „Пура Моца“, то је онај „што је три пут бегао од оца, лоластијег лоле нема испод неба, најео се више батина но ‘леба“. Он је са његовог лица, са слике прочитао све ово што сам ја сада вама рекао, написао стихове. То је читање са лица фотографије. Једна врста мађионичарског посла.
Наставак можете прочитати у броју 3103.