Два штенца, напуштена и мршава, али живахна, трчкарала су обалом Сотског језера. Ни вода у коју је побегао бели није зауставила црног да га јури. Нестадоше на трен у шевару, па се после десетак секунди појавише, мокри. Отресоше воду, па наставише да се вијају по зеленој обали.
Иако је дан био сунчан, прави јесењи, топао са мало ветра, осим мршавих куца никога живог није било на језеру. Штета. Боравак овде, макар на пола сата, довољан је да се намерник одмори и опусти.
Риба има. И то великих примерака. Сом је главни. Потврда за то је и уметнички рад на обали. На зеленој површини уз саму воду постављен је у дрвету исклесан сом са све брковима.
Није велико ово језеро на путу од Шида ка унутрашњости Националног парка Фрушка гора. Настало је 1977. преграђивањем долине потока Шидина. Брана дуга 150 метара и висока више од петнаест, створила је водену површину од двадесет хектара.
Обала је обрасла високом травом, мало даље почињу врбаци, а онда дубље у копну доминирају храст и четинари. И све је тако путем даље до следеће воде. До језера Брује. Та вештачка акумулација поред Ердевика са свих страна је опкољена листопадном шумом. Мало више од три деценије има како је језеро настало.
Ветар благо заталасао површину. Око језера је целом обалом урађен пут. Мало даље од бране средовечни господин нетремице је гледао у врхове два штапа. Не мрда, чини се и да не дише. Сав се умирио у ишчекивању ударца из језерске дубине. Рече да шарана „јури“, али да изгледа није данас гладан. Уколико још сат времена не упеца ништа, мења прибор и мамце и прелази на сома и смуђа. И још додаде да ће ускоро и штука да проради.
Само два километра напред и ето још једне водене површине окружене зеленилом. И ово је вештачка акумулација као претходне две, само десет година старија од Брује. Радови на потоку Мохарач, односно брани, по којем је касније и језеро названо, завршени су 1981. године. Два и по километра је дугачко и дубоко десет метара. У тим дубинама пливају сомови, амури, шарани, бабушке, штуке… И за њега, као за претходна два, посетиоци, кампери и пецароши имају само једну реч – рај. Рај у сремској равници.
Са исте стране Фрушке горе, педесетак километара даље, у атару села Павловци, цакли се површина језера. Мештани га зову Павловачко, али је познато и под именом Кудош. Припада Руми и мало више од десет километара је удаљено од града.
Орах у порти цркве у центру села родио, па преродио. А нико плодове није скупио. Има овог дрвета доста у селу, не треба вероватно никоме више од онога што има. А од цркве десно наставља узан асфалтни пут ка језеру. И ово је вештачка акумулација. Пре четири деценије преграђена је долина потока Кудош браном дугом 400 метара и тако се навирило 75 хектара воде.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању