Нема званичних историјских докумената и других писаних трагова који би сведочили где су сахрањени стари Југ Богдан и његових девет синова, погинули у Косовском боју 28. јуна 1389. године. Но, у Горњој Брњици, три километра северно од Приштине и исто толико југоисточно од Газиместана, попришта Косовске битке, петнаестак преосталих српских породица одавнина имају „свој доказ“ и тумаче да Југ Богдан и свих девет Југовића, почивају баш у овом селу, на пет метара од улаза у цркву Светих апостола Петра и Павла, на странама брда наспрам села. Испред главног улаза ове цркве из средњег века, налазе се стари споменици, девет у низу, са надгробним плочама и крстовима, а иза, у другом реду, споменик са надгробном плочом као десети и најочуванији.
– Споменици нису довољно заштићени и у питању је деценијски немар који показује неодговоран однос према нашој баштини. Ми, како-тако одржавамо цркву и гробље. Овде се са колена на колено преноси предање да су ту сахрањени, свих десет Југовића – каже Радоица Цвејић који у Горњој Брњици живи са супругом, три сина и ћерком.
На три гроба браће Југовића стоје надгробни споменици, као и споменик старом Југ Богдану, док на осталим гробовима нису очувани. Надгробне плоче са великим крстом преко целе дужине видљиве су скоро код свих споменика мада су неке делимично покривене земљом и травом.
Преостали Срби у Горњој Брњици кажу да су се некада овде, о Светом Стефану, сваког 9. јануара, секла 24 славска колача, а празновани су и Свети Никола и Свети Јован, као и да се увек на Задушнице пале свеће Југовићима на њиховим гробним местима.
Одлука о утврђивању Старог српског гробља и цркве Светог Петра и Павла у Горњој Брњици за споменик културе донета је 24. марта 1998. на основу Закона о културним добрима Републике Србије из 1994. године.
Горња Брњица је у подножју Голака, на Сићевачкој реци, у почетку проширења њене долине при излазу у косовску равницу. Село заједно са старим делом, има пет махала: Миљевац, Јешаничане, Брњица, Душинчане и Сињи Дол. Куће у махалама су збијене. Удаљења између махала износе до километар и по.
– Осим сеоске продавнице и амбуланте, других установа немамо. Четворогодишња школа, која је некада имала 20 и више ђака, сада је затворена јер деце нема ни за један разред. Два основца који похађају два километра удаљену школу у Доњој Брњици, и троје средњошколаца који иду у Грачаницу, превози школски комби. Он је, иначе, и осталима из села једини превоз, зато што овде није лако имати ни приватни аутомобил. Мештани углавном живе од минималне новчане помоћи коју добијају као радници некадашњих предузећа, евентуално од пензија, а посла нема ни за нас неколико младића који смо завршили школовање, али не размишљамо о одласку из села – закључује Милош Цвејић.
Текст и фотографијe Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању