UZBUDLJIVA AUTOBIOGRAFSKA KNJIGA HABEN GIRME
Geografija nije garant slobode

Naziv autobiografske knjige „Haben“ sa podnaslovom „Gluvo-slepa žena koja je završila prava na Harvardu“ ukazuje da je osoba, čije ime je u naslovu, imala neobično obrazovanje. Svakako jeste jer ona jeste i prva osoba koja ne vidi i ne čuje a završila je jedan od najcenjenijih fakulteta na svetu. No, ovo je knjiga koja može da obrazuje i njene čitaoce. Čitanje im neće doneti uglednu međunarodno priznatu diplomu niti će ih odvesti u Belu kuću, što se dogodilo njenoj autorki, ali će im promeniti pogled na život i naučiti o istinitim ljudskim vrednostima.

Već na prvoj strani knjige ona kaže da je gluva i slepa, u svetu pravljenom po meri onih koji vide i čuju, i to saopštava samo kao prostu činjenicu, što je u skladu sa njenim imenom koje na jeziku Eritrejaca znači „ponos“.

Obrazovanje je za Haben počelo rano, još na rođenju. Došla je na svet oštećenog sluha i vida u kalifornijskom gradu Oklendu, 1988. godine, kao dete imigranta iz Etiopije i izbeglice iz Eritreje. Stanje se ubrzano pogoršavalo da bi koju godinu kasnije stiglo do svega jednog procenta vida i sluha. Lepim i jasnim jezikom Haben Girma nas vodi naostavljale na putu i i izbeglice iz Eritreje. na svoje neobično životno putovanje sastavljeno iz prepreka i neprijatnosti, ali i osmeha koji bi usledili nakon što bi prevazišla nedaće. Protiv sebe je imala gotovo sve predrasude današnje Amerike, od rasnog i rodnog pitanja do fizičkih nedostataka i izbegličkog porekla svojih roditelja.

Prvi susret sa Haben u knjizi dešava se kada je devojčici sedam godina. Ona u šoku i strahu sedi u avionu dok njenog oca na silu izvlače i izbacuju iz letelice. Ne može da razume šta se dešava sa jedinim njenim saputnikom na tom letu od Adis Abebe do Londona, ne zna gde joj je otac nestao, ne shvata da joj stjuardesa nešto govori. Haben je uplašena i oseća se kao odsečena od sveta. Majušno dete se utopilo u velikom sedištu gde čvrsto drži pojas za vezivanje, već mokar od suza kojima ga natapa.

Oko nje užurbani pokreti paraju mrkli mrak i potpunu tišinu. Taj pojas joj je jedina veza sa mestom na kome je do maločas bio njen otac. Samo taj pojas, što ga čvrsto steže malim rukama, povezuje dete koje ne vidi i ne čuje sa ocem, sa avionom i sa svime što se oko nje događa. Na sreću, otac je u trenutku nepažnje čuvara uspeo da pobegne i u poslednjem trenutku utrči u avion pre zatvaranja vrata i poletanja. Ta sposobnost da razume svet pomoću bilo čega što joj je u tom trenutku pri ruci, objašnjava nam kako je Haben svoje mane uspela da pretvori u vrline i prednosti i da dodir postane njeno najjače čulo i jedino sredstvo za uspeh u životu.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju