Фанови су стрепели како ће све изгледати без Боре и да ли је то што настављају у неку руку трибјут „Рибља чорба“. Неколико великих концерата које су за ових годину дана имали с новим-старим певачем Јованом Јефтићем уместо Боре, показало је да група звучи никад усвираније, а да нико ни не покушава да мења Бору. Једноставно, идеја је да његове песме наставе да живе. Зато и нико нови није примљен у бенд, а Борине певачке деонице преузео је популарни Јоца Змај који је седам година у бенду певао пратеће вокале.
За разлику од младог Јоце, Видоја Божиновић Џинџер је у бенду четири деценије. Био је сведок најтурбулентијих година, како друштвених тако и оних у оквиру бенда. Иако са велики сценским искуством и пре „Чорбе“, Видоја се придружио Бори и екипи таман пред снимање епохалне „Погледај дом свој анђеле“. Друштвене околности и свевременост текста учиниле су од ове песме евергрин који је доживео небројено много извођења у разним музичким комбинацијама, па тако и неколико пута и са хором и симфонијским оркестром.
Какво је данас време за гитарске хероје, попут Џинџера и шта се догађа са последњим албумом „Чорбе“, снимљеним још за Бориног живота, открио је за „Илустровану“ Видоја, односно „Чича“, како га из милоште у матичном бенду зову.
Четири деценије у „Рибљој чорби“, и даље сте привржени тврдом гитарском звуку. Чувате тај рокенрол пламен да не згасне?
– Ето, и сами сте рекли, остао сам доследан свом стилу и после четрдесет година не мењам свој правац. Ради се и ствара се и даље. Боре нема, али нам је оставио у аманет да даље радимо.
Он је за вас увек говорио да сте гитариста ретког сензибилитета и, како је истицао, био би луд кад вам не би на концертима допустио соло тачку, а имате и породични бекграунд, јер сте с братом Зораном својевремено свирали у „Поп машини“.
– Генерално, Бора је знао да се у бенду у коме сам претходно свирао такође гајила инструментална музика на првом месту, тако да је знао и шта би требало да ради како би искористио то што ја знам и што умем. Онда је одлучио да у принципу треба да постоји један део концерта где ћу ја моћи да се искажем у оквиру програма који бенд има, тако да „чича мора да има својих пет минута“, како је он говорио.
Да ли је та категорија гитарских хероја, као што су Точак, Влатко или ви, у неку руку реликт седамдесетих, јер данашњи млади се не фасцинирају нечијом виртуозношћу него сналажљивошћу?
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању